Month: May 2013

Uživaj u vožnji

Prošle godine, baš na današnji dan, lopovi su mi maznuli auto. Crying face

Neprijatna situacija za svakoga, pa i za mene. U policiji sam pokušao da objasnim koliko mi je auto prirastao za srce i da treba hitno da ga potraže, a oni su se čudili zašto ga, od milošte, zovem Manzanera.

Kako prosečnom srpskom policajcu da objasnim ko je Manzanera, onaj koji zna gitarom i da zareži i da miluje? Baš kao i moj bivši auto, koji je iz mirne vožnje znao naglo da poskoči i da te zalepi za sedište. Pomislio sam da bi mi, možda, ministar policije pomogao, kao u slučaju kada su policajci urgentno uspeli da pronađu biciklo ukradeno japanskom turisti usred Beograda. Na žalost, ne družim se sa ministrima, a i ne živim u Beogradu. Green with envy

I tako, rezigniram, zažmurim i počnem da odmotavam film…

Nastavite sa čitanjem… “Uživaj u vožnji”

Ništa sirene, a? (Vol. 3)

Zgranut saznanjem da je sve isto kao što je i bilo, a da je ponešto i gore, prepuštam pisanje ovog priloga Glugeniju Svemogućem. Stare priloge ćete naći lako, ako ste već toliko perverzni da se suočavate sa sadašnjošću.

Svoj i izučio nove! Dve susedne zemlje ne, godine nastojanja da. Jedne strane je sve učinio namerno – gde treba ili su na izbore, prisetite. Obeležavanja prvog maja? Možda, da mu je vreme! Prihvate frustracije pri buđenju!

SSSR počela provoditi nacionalizaciju, Broz mali – odnos između dve zemlje! Dvadeset godina kad u Sisku, po završetku krenula nihilistički. Goli otok bio je pet odsto učesnika, misli da osećao nikakvih nelagoda zbog. Da smo bili sigurni da bi tu bilo različito.

Mjktibožju! Pa kak je ovo u autobusima zanimljivo. Oskudica, ali veselje!

Neka prebroji ko može politiku neutralnosti u hladnom ratu… Bilo bez stila i godine maja? Preminuo je koje smo mislili. Sa jutarnje nastave, kao, može – a glupi puk što su nas izvodili… Sabiranja Josipa Broza Tita počele barona Minhauzena u ponudi. Pročitam ponešto od toga, oličene u onoj staroj, njom i ostali građani. Da niko nije smeo, danas samo Srbiji trebalo raditi u Jugoslaviji.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa sirene, a? (Vol. 3)”

Hiperbola o…

Ipak, odlučujem da ne kažem na šta sam pomislio kad sam ovo video.
Zato, da pokušam iz drugog ugla.

Ko bi rekao da su žirafe toliko sklone preciznim sportovima?…

Znate kako: ja iskreno ne znam šta je to konzumirao scenarista ovog filma. No, šta god to bilo, ‘oću i ja malo.

Једна од пре: Пета авенија

А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита

Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.

Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.

Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.

таксисти неће да се постројавају

Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Пета авенија”

Ne umem da nađem put kući

Ja verujem u tezu, koja je inače veoma česta na polju fotografije, ali važi i za muziku: prava vrednost se razvije tek kad ogoliš objekat do te mere da više ništa ne može da se oduzme. Tada ostaje samo istina, a od istine se ne može pobeći. Zato su ljudi koji se ne plaše da ogole svoju muziku pravi heroji, nešto više nego “majstori od zanata”, jer oni su svesni svoje nagosti, ali ne beže.

Biće vam jasno na šta mislim kad čujete ovo.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Ne umem da nađem put kući”