Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pakovanje tipa “dva u jedan”: dve sekvence iz filmova u koje je Salvador Dali umešao prste. Prvo je Spellbound (1945), Hitchcockov film koji je kod nas preveden kao Začaran (ako je verovati IMDB-u), gde Gregory Peck prepričava svoj košmarni san. Košmar koji se nastavlja je, naravno, iz Andaluzijskog psa (1929), filma koji je Luis Buñuel spakovao kao pravi kinematografski manifest nadrealizma.
Da se zapamti.
U naslovu se nalazi lajtmotiv mog stava o onima koji pričaju da je rock’n’roll mrtav. A pričaju tako samo zato što su nesposobni da prepoznaju šta se to dešava. Tužno je živeti u prošlosti.
Zapravo, lako je objasniti. Samo da postavim primerenu muzičku sliku, pa ću vam objasniti o čemu ja to solim.
Znao sam da je moderni manir takav da se brodovi porinu postrance, ali nisam znao dokle ide rizik. Izgleda da ga ima oho-ho. Pazi sad:
Što ti je tehnika…
Kratki rubato uvod, odsečna bas linija, poznata orkestrirana tema, kotrljajući zvuk električnog klavira, zvezdana postava muzičara koji se smatraju najboljim intrumentalistima na svetu… Šta bi još muzički sladokusac mogao da poželi?
Čudo jedno kako neki snimci, s godinama, ništa ne izgube na svojoj lepoti i magiji. No, pored uživanja u njegovoj muzici, mene za Deodata vezuje i priča o jednoj strašnoj oluji…
Egzibicionizam postoji u raznim oblicima. Jedan od suptilnih oblika je onaj kad svoje praktično znanje koristiš da na licu mesta blamiraš druge ljude. Na primer, ovako.
Zapravo, ispao sam na kraj srca. Simpatično je.
Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.
Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”
U stara, dobra vremena, početak juna bio je obeležen grozničavim razmišljanjem gde će se letovati. Od tada, mnogo toga se promenilo. Ove godine većina ljudi, pritisnuta problemom kako sačuvati vlastiti život, i ne razmišlja o tome. Kada nema pravog mora, dobro je i virtuelno. Sunca, koje nam ovih dana tako nedostaje, i razbibrige nikada nije dovoljno.
Prijateljstvo nekadašnjeg Idola, Vlade Divljana, sa nekadašnjim članovima grupe Film, Maxom Juričićem, Marinom Pelajićem i Jurijem Novoselićem, traje još od zajedničke turneje njihovih matičnih bendova. Svedoci kažu da su se urnebesno zabavljali, a tada uspostavljeno prijateljstvo nije se pokvarilo i tokom proteklih decenija.
Lepo reče ona pesma, koju sam malo modifikovao: Nedelja je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.
Hiljade i hiljade tisuća puta sam si rekao da ne pamtim, nego da zapisujem, papirče i olovče pa udri. I na tisuće puta sam si rekao da ne pamtim, nego ukucavam u mobilni na primer kao neposlate SMS-poruke. I stotine puta sam si rekao da ne pamtim, nego da diktiram u mobilni telefon.
Al’ ne vredi. Stoka ostaje stoka. Nebrojivo mnogo puta (ma, serem; brojivo je, al’ ko će se time zamarati) su mi razne ideje, misli, kratke priče i slično otišle u nepovrat, jer ih nisam zapisao, ukucao, snimio. Tako je i sa ovim Utovarom. 
