Sedim večeras sam sa sobom, smišljam šta bih napisao za sutra kad zazvoni telefon. Naravno, dece se to ne tiče jer uglavnom njih zovu, ali ja sam dežurna sekretarica. 
Moj komšija Milence, k’o da sam mu žena, odsečno naredi: Ajd’, dođi!
Znam ja šta me kod njega čeka: čašica, po starom šumadijskom običaju jer on je pravi domaćin, i čašica empatije. Bijući sebe sve petama u dupe, odem. Valjda će, čašicu po časicu, proraditi i ta prokleta inspiracija. 
I, da bi ugođaj bio baš kako treba, Milence, kao pravi komšija i okoreli roker, koji je odavno skratio kosu da mu je unuci ne bi mrsili, pusti radio…
