SteciÅ¡te onih koji umeju da Äitaju izmeÄ‘u redova
Od kad koraÄamo po kamenu, jednu istu priÄu sebi priÄamo. PriÄu o srcu koje ne kuca za jednog.
Sve je poÄelo tiho. Ne pitaj kad, gde. Ali je poÄelo. Å irilo se, nekada brže, nekada sporije. U jednom krajiÄku se stvorio kamen. Toplota mu je nanela vrednost. Pala je kiÅ¡a, rodio se život. Zelen, Å¡irok, i mali i veliki. Srce je prokucalo, da život oživi.
Danas mi je bio jedan od onih dana kada sve ide naopako. Ne sećam se kada mi se poslednji put desilo da me probudi budilica. ObiÄno sam vredniji od nje. A ako je ona nekada na dve noge, onda se budim zorom, pre nje. Da dan zapoÄne kako treba… 
Tako se radni dan zavrÅ¡i sa nekoliko problema manje i jednim povelikim koji me Äeka sutra. Fuj! 
Vratih se smožden od umora sve se pitajući Å¡ta sam Bogu skrivio da ceo život bildujem mozak a ne telo. Ionako se to kod nas malo ceni, a i bez mozga se lakÅ¡e živi. U takvim trenucima obiÄno posegnem za namenskim diskom za podizanje raspoloženja. Valjda svako ima barem jedan takav. Ili se varam, možda sam ja nastran kada mi muzika služi za takve stvari. A jedna od pesama za “dizanje” je baÅ¡ ova.
…onda mora da se zarati.
Sećate li se filma “Tri karte za Holivud“? Pst: zavirite ovde.
Snishodljivost kao kategorija uspeha…
SluÄaj je hteo da sam tokom godina upoznao umetnike raznih fela, možda ponekad Äak i sebe neskromno svrstavao meÄ‘u takve, da bih konaÄno zakljuÄio da je umetnost kategorija koja za cilj ima nameru ima da ostavi iskaz, za razliku od kiÄa, Äiji cilj je da povlaÄ‘uje sa ukusom plitkog pristupa lepom, te je doÅ¡ao Äas da nekako zavrÅ¡im ovu reÄenicu pre nego Å¡to se neko seti da je ovakvo pisanje Äista prdaÄina koja tek u tragovima tehnike (nažalost, ne i stila) podseća na roman “Jesen patrijarha” Gabrijela Garsije Markesa, Å¡to nikako ne treba shvatiti kao poslednju nameru, već kao… Ama, Å¡ta ja tu serem, daj tu fotku ovamo.
