Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kad ne znate šta ćete sa starom Ponikom koja vam čuči na tavanu, možete da probate i sledeće: 
Novozelanđanin Kelly McGarry izveo je ovaj skok preko rupčage širine 22 metra pre neke dve nedelje u okviru takmičenja Red Bull Rampage 2013. Poduhvat iz perspektive publike možete pogledati na ovom linku. Ipak, osvojio je tek drugo mesto, iza ovog baje.
„Emocije“, pisao je Aristotel (384–322 pne), „jesu sva ona osećanja koja tako menjaju ljude da utiču na njihova rasuđivanja, a koja su takođe pratioci bola ili uživanja. Takva su bes, sažaljenje, strah i slične, kao i njihove suprotnosti.“ Encyclopaedia Britannica, Internet izdanje.
Plač i otpor koje odojčad ispoljavaju prilikom oduzimanja omiljene igračke ili prekidanjem neke zanimljive aktivnosti mogu se nazvati bes. Encyclopaedia Britannica, Internet izdanje.
Po objavljivanju mog teksta Iskreno pismo Ministarstvu odbrane Suština Pasijansa je doživela do sada nezabeležen broj poseta – kako nas domaćin Dragan Grbić obaveštava, 3500 ljudi je u roku od tri dana pročitalo tekst. Razvila se i emotivna rasprava, koja je potvrdila gorenavedeno Aristotelovo mišljenje: kada je bes pokuljao, razum se povukao. I dok je pojedine komentatore bilo moguće „dozvati pameti“, drugi su potegli jedine argumente sa kojim se ne može raspravljati, a to su neobuzdan bes i pretnje nasiljem. Takvi komentari su, naravno, blokirani – ali ne i zaboravljeni. Ovaj tekst jeste odgovor svim ljudima koji su ikada pomislili (i koji će ikada pomisliti) da se besom i nasiljem može razrešiti bilo koja situacija.
Nastavite sa čitanjem… “Iskreno pismo Ministarstvu odbrane: odBlokirani komentari ili O besu”
Acu sam upoznao za vreme “NATO agresije”, dok smo se lomatali po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Imao je 130 kila, velike plave oči i dobar smisao za humor. Njegov Kalašnjikov, za razliku od moga, imao je i ime. Lucille, sve mu je tepao. Pitao sam se zašto je dao žensko ime tom muškom “instrumentu”, ali mi je odmah bilo jasno šta je slušao.
Sećate li se dana kada je NATO ugasio svetlo celoj zemlji? I kada je grmelo & sevalo na sve strane, kao da sam Tor vitla svojim moćnim čekićem, negde, iza oblaka. Nastavite sa čitanjem… “Izgubljena patrola”
Ove sedmice predstavićemo vam radove Ivane Todorović – Lilith.
Lilith je akademski slikar iz Beograda, član ULUS-a i FSS-a. Fotografijom se bavi od 2010. godine, a o sebi kaže:
Koliko puta su vas nervirale proste akcije po kući… kao što je npr. punjenje kante vodom na lavabou, a da pritom ne poplavite kupatilo? Postoji rešenje 
Zašto pišem kad imam toliko posla da sam se i rođenoj familiji odjavio? Verovatno zato što nisam jedini koji oseća empatiju prema nekim ljudima koji prosipaju svoj gnev na mestima na kojima to nije koristan način ophođenja.
Pred vama, malo niže, nalazi se otvoreno pismo koje upućujem čoveku koji se potpisuje kao gordon, čiji identitet mi nije poznat, a da ga proveravam slanjem e-pošte na adresu r****s9*5 AT yahoo.com – e, pa nemam potrebu. Povod mog pisma je stav koji je izrazio u komentarima uz prilog Zorana Paunovića (Peacock u potpisu na Suštini pasijansa) u rubrici “Muzika za popodne“, pod naslovom “Cigani, skitnice i šaneri“, gde se pričalo o jednoj pesmi koju peva Cher. Raspravu možete pročitati ovde.
Krenuo sam da pišem i ja još jedan komentar, a onda je to preraslo u potrebu da se obratim i većem broju ljudi koji su nedavno prosuli svoju žuč po Suštini pasijansa, pa čak i do mere da su jednom autoru teksta Suštine pasijansa zapretili fizičkim obračunom zato što se ne slažu sa onim što je čovek napisao (reč je o članku “Iskreno pismo Ministarstvo odbrane” Miloša Babovića, koji je samo za prva 72 sata od objavljivanja pročitalo oko 3500 ljudi). No, verujem da će Miloš i sam imati šta da kaže o tome, a ja se vraćam svom pismu.
Upućeno Gordonu. Obraćam se svakome.
Nastavite sa čitanjem… “Name’s Gordon. Flash Gordon. Shaken AND stirred.”
Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂
I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:
– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
– To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂
Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…
Ova histerija mi ide na ganglije. Pogotovo mi smeta što dani prolaze, a da niko ne kaže naglas kako jeste, a kako nije.
Nemam potrebe da objašnjavam išta: jedina razlika između mene i histeričnih je u tome što nisam odmah počeo da vičem tako da ne čujem sve što ima da se kaže na temu zahteva WTO da dozvolimo PROMET (NE proizvodnju, nego samo promet) namirnicama koje sadrže komponente od genetski modifikovanih organizama.
Uzgoj GMO može da se zabrani i to je lako. Uvoz i distribucija ne mogu da se zabrane. Uostalom, jedina razlika u odnosu na danas će biti da će hrana koja sadrži GMO komponente morati da bude upadljivo obeležena. Pa ćete lepo moći da je izbegnete, što sad ne možete, jer ne znate gde je ima.
Da li vam to smeta?
Jebote, probudite se već jednom.
Na svetu postoje stotine malih etničkih grupa koje su na rubu izumiranja. Ne onog klasičnog, kao što se desilo sa pticom dodo, već onog koje čini društvo – pripadnici plemena se utapaju u druge kulture, mladi nikada ne nauče jezik i običaje… Iako će njihov genetski kôd opstati nekoliko narednih generacija, oni kao narod uskoro neće postojati.