Month: October 2013

ajd’ živeli, deco

zove me stariji unuk, od sina. deda, kaže on, rekli nam u školi da pravimo dan stare srbije i da treba da donesemo stvari sa sela, a to najbolje da pitamo dede i babe. gde me nađe, dete moje, pa mi smo već četiri generacije na asfaltu (ona prva na kaldrmi, doduše). ne znam, deda, trebaju nam stvari da pokažemo kako se živelo u srbiji pre nekoliko vekova.

rastrčasmo se mi po kući. sva sreća te je njegova baba po majci igrala u folkloru svojevremeno, te napibirčismo neke frule, jelek i opanke (ove potonje smo prvo pokušali da nađemo u nekom etno šopetu, ali koštaju četiri črvene te smo im se samo zafalili). zove snajka, kaže da trebaju i neki kolači, pa da stara napravi pitu od jabuka. kakva crna pita od jabuka, pa to je austrougarski specijalitet, viče ova moja?!? ma udri, ko te šta pita. šta da pravimo, kukuruznu proju, ni toga nije bilo dok kolumbo nije došao iz bakaluka. da nije bilo sulejmana, ovog iz serije, ni sarmu ne bi imali. ćuti, stara, i pravi.

zove sin na kraju. ćale, daj rakije. kakve crne rakije, gde će se rakija u osnovnu školu nositi?!?! tražili nastavnici, kaže on. a da su tražili malo belog (ne vina), da li bi i to dao malom da nosi, ludače?!?!

vraća se klinja danas, kaže nastavnici bili zadovoljni danom stare srbije. sedeli su i jeli čvarke, kajmak i sladili se babinom okupatorskom pitom, a sve to zalivali rakijom. neka deca ih poslušala pa donela. i to li je stara srbija, pitam se ja? miriše mi više na novu srbiju. tjah.

Strah od letenja

Iz oblaka je pljuckala sitna kiša i padala na šoferšajbnu mog automobila, brisači nisu radili “u ritmu muzike za ples” već u ritmu kakav su Nemci, sa svojom poslovičnom pedantnošću, precizno odredili, a D. se smejala i zbijala šale. Njeni zubi su bili blistavo beli i imala je osmeh… isti onakav na koji sam “pao”, tako u jakom kontrastu sa prirodnom bojom njene kože. Uvek sam se, u potaji, pitao kako Amerikancima to uspeva: onoliki zubi, kristalno beli, k’o u reklamama za kalodont na našoj televiziji. Ima tu neke tajne, koja je nama, Balkancima, nedokučiva. 🙂

Zezala me je da sam ja njeno Belo Meso (White Meat), a ja sam pokušavao da ne mislim da sam jedno od Kentacky Fried Chicken koje će njeni veliki zubi, tek tako, pregristi “na brzaka”. By The Way. 🙂

Kiša se pojačavala, brisači na kolima su već uhvatili ritam, a ja sam buljio napolje, sve pokušavajući da opazim tablu na kojoj je pisalo Belgrade Airport…

Nastavite sa čitanjem… “Strah od letenja”

Фото синемаскрп за по кући (1)

Почело је пре девет година. Питао сам Грбу да ми састави неке фотке што сам снимио испред куће, а он ми дотурио Канонов Фотокрп (Canon, Photostitch). Судећи по временима на порукама и фоткама, нисам много спавао те ноћи. Прва порука је отишла у 16:30 једне суботе, кад сам повадио из фоткалице серију снимљену преко пута од куће. Прва скрпљена верзија је била готова већ у 22:14. Последња, сутрадан у 2:14.

Тада смо се тек били уселили у ту кућу, све је било у хаосу, у пола просторија је било тепиха а у пола није, пола приземља је било магацин и радионица… а ја заглавим до 2:24 ујутро док истерам верзију како сам ја хтео (и успут научим како ради тај фотокрп). Оно, јесте да је стари Агфин Фотомудрац (Photowise) умео то да ради, али је био доста килав и загрцнуо би се после два снимка. Ово не би успео никад:

Наравно, на овој слици има вишка онолико, зато се то обреже:

(велика)

Сад ово већ личи на нормалну фотку и не види се да је састављено софтверским крпежом од десетак снимака. Жао ми је сенки у доњем делу, ал’ шта је ту је. И не примећује се да снимак не обухвата пуних 180 степени, јер стојим у кривини – и да је улица скроз права, изгледала би овако криво. И, зачудо, изгледа исто као прва верзија коју ми је урадио Грба пре него што сам се упустио у солистички рад. Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (1)”