U jednoj zemlji daleko, daleko, živeo je narod koji nije poznavao vreme bez vetra…
Meni ovo liči na… Uh. Bolje da ćutim.
Month: December 2013
Koliko košta nekultura?
Ovaj tekst je svojevrsni produžetak prethodne balade o železničkim bogazama
Železnička infrastruktura predstavlja ukupnost svega što je neophodno za efikasno i korisnicima udobno obavljanje železničkog saobraćaja. Osnovni elementi železničke infrastrukture su pruga i upravljanje saobraćajem. Upravljanje saobraćajem podrazumeva stanično osoblje i/ili telekomandu, signalizaciju, telekomunikacije i snabdevanje električnom energijom. Stoga je železnička infrastruktura organizaciono podeljena na sektore koji se bave svakim od navedenih poslova. Sektor za građevinske poslove (popularno: ZOP) održava prugu sa građevinske tačke gledišta, sektor za saobraćajne poslove (popularno: SP) upravlja saobraćajem u stanicama i na međustaničnim odsecima, dok je sektor za elektrotehničke poslove (popularno: ETP) zadužen za bezbedno i redovno odvijanje saobraćaja. Konačno, sektor za tehničko-kolske poslove (popularno: TKP) obavlja poslove provere ispravnosti vozila (lokomotiva, vagona) koja se kreću prugom (u budućem povlačenju države iz vlasništva nad voznim sredstvima oni će postati veza između države, vlasnika infrastrukture i operatera, vlasnika voznih sredstava).
Krovna institucija svim ovim sektorima se naziva Direkcija za infrastrukturu, i ona će od 1. januara 2014. godine okupljati pomoćne delatnosti: nabavku, finansije, komercijalu, informacione tehnologije, kadrovske poslove, planiranje, zaštitu životne sredine, kontrolu kvaliteta, energetsku efikasnost.
Beskućnik
Englezi su baš čudan narod, imaju neke svoje bubice koje su teško shvatljive ostatku sveta. Umeju da te isteraju sa železničke stanice u gluvo doba noći sa mogućnošću da se u nju vratiš u 6:15 ujutro. I nikakve molbe ne pomažu! E, zašto baš u to vreme, a ne u neko drugo, recimo okruglo, nikada nisam shvatio.
Da nije bilo te epizode, nikada ne bih spoznao ponoćni London. Dok besciljno lutaš potpuno praznim ulicama na kojima nema žive duše čekajući jutro i ne znajući gde bi se udenuo, u glavi polako postaješ svestan da nije sve onako kako izgleda tokom dana. Sa jedne strane polumračne ulice hi-tech zgrade od stakla i betona, sa druge jedan od brojnih parkova. Svaka klupa u parku je zauzeta – na njoj neko spava pokriven novinama ili kartonom.
Mislio sam da se tako nešto može videti samo u filmovima!
Savremena arhitektura
Amazon, bespilotno
U slučaju da ste ostali poslednji koji još ne zna, Suština pasijansa je tu da vas obavesti. Elem, Amazon ima svrab od viška para, pa je uspostavio razvojno odeljenje koje oblikuje budućnost. I tako, osmisliše prototip veoma brze isporuke koji je već u fazi testiranja.
Neće to baš tako skoro dostići komercijalnu fazu, ali svejedno: naši unuci će viđati ta sokoćala kako lete na sve strane. Biće to veoma važno za spas njihovog vremena, jer oni će biti veoma, veoma zauzeti gledanjem EPP na televiziji, gde će biti obaveštavati šta sledeće treba tako da kupe.
I tada, bude li iko imao vremena, možda će primetiti da je socijalni perpetuum mobile najzad uspostavljen.
Стање као пре – ни овај не постоји
Где је један, увек има места и за другог… јануара 1971 се задесим на другом концерту за који мрежа не зна.
Овог пута логистике није ни било… отишао пешке, купио карту на билетарници, погледао, отпешачио кући. Некако скроз нормално, осим што се Зрењанину представе овог значаја догађају ретко. Буфало Бил није навраћао од, кад оно, 1906… а баш бих се могао навићи на ово.
Гугао и даље нема појма, те и на овом списку зјапи поприлична рупа између 2-II-1971 и 15-III-1971. По мом сећању, био је зимски распуст, који се те зиме протезао све до осмог фебруара. Добро, де, мрежа то спомиње двапут, на неким форумима, али једно сам написао ја, а други се сећа отприлике године и то је све. Nastavite sa čitanjem… “Стање као пре – ни овај не постоји”
Kroz maglu u vrtić
Fascinantno
Verujem da ste već bili u prilici da vidite montaže raznih kratkih detalja iz milion filmova ili epizoda raznih TV serija, gde se neka replika ponavlja do besvesti. Ja sam ih video mnogo, sve češće prekidajući pre kraja. Poput video-zapisa mačića i kučića, bila je to tema koju sam izbegavao da ostavljam na ovom mestu, međutim ovog puta sam odustao od tog principa, jer ovo je…
…jer ovo je fascinantno. 
Nikada nisam mario za tebe
Posle nedeljnog pikantnog ručka, opalim dobru dremku. To, obično, pomaže da se ‘rana svari & alkohol izvetri iz moždanih vijuga, a posle toga si k’o nov. Sanjam čudan san: ulazim u neki oronuli bar u pustinji, raščupana konobarica mi donosi tequilu, znoj se cedi sa moga tela dok bezvoljno zevam u podijum za muziku na kome se nalazi barska stolica. A onda ulazi Čiča Willie sa guslama u rukama(!?), seda na stolicu i unjkavim glasom mi reče: “Ajde, čo’če, Pikoče, piši nešto doveče.”
Tu se trgnem, u trenutku se razbudim i odmah se latim tastature. A ništa mi nije jasno, ni odakle on u mom snu, a kamoli gusle koje tu nikako ne pripadaju. Ali, ako Willie traži, šta ja tu imam da se pitam. 
Nastavite sa čitanjem… “Nikada nisam mario za tebe”
