Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nije nikakav piknik, ali nije ni šala: dobro osmotrite ove slike. Pre bilo kog komentara, molim da primetite: to su sve prave slike. Fotografije: ni piksel nije dodat. Jedino veštačko u ovom filmu su efekti animacije i kretanja po dalekim prostorima, što je izvedeno iz gotovih fotografija, ali to je sve.
Nastavite sa čitanjem… “Piknik pokraj Saturnovih prstenova°”
Beše to akutni napad pristojnosti. Dešava mi se retko…
Jasna i ja smo se zatekli u knjižari. Razvili smo se u strelce, svako je sebi našao ponešto (posle jedva trideset godina odlaganja, najzad sebi kupih “Najlepše priče klasične starine” Gustava Švaba, knjigu za kojom čeznem od detinjstva). I dok je Jasna gledala neke knjige za paketiče za dečicu, ja sam pitao za dozvolu, i dobio je bez problema, da malčice slikam po knjižari.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-178): 25. decembar 2013.”
Gost-autor: otac mi Vukota
Kad otople dani, i kad livade ozelene, desiće se i meni jedna čudna godišnjica: šest decenija od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.
Pre neko veče sretnem prijateljicu sa kojom sam delio klupu na časovima solfeggia. Eh, davno je to bilo…
Ona je sada ugledni profesor, podučava đake sviranju i povremeno nastupa. Prisetim se jednog od koncerata na kome je nastupala sa orkestrom i upitam je šta se sa tim projektom dešava… Nema love, kaže, a kad nema love, nema ni svirke. Ko će da izdržava gudački orkestar u zemlji Srbiji.
– A kultura? – malo provociram.
– Kakva, bre, kultura? Sa par prijateljica se strpam u kola, pa sviramo pseudo-klasiku po malo finijim mestima. Kada nas pozovu. 
Kako god okreneš, muzičari bilo koje fele, jedan deo svog života provedu u kafani. 
Čovek je zamislio da pokaže svetu kako izgleda jedan mravinjak, pa je za tu svrhu izveo sledeći manevar.
Sad ćete vi da se ostrvite na mene kao da sam ja pobio tu koloniju mrava. Mada, ako ćemo iskreno, u komentaru ovog video snimka se tvrdi kako je reč o crvenim mravima, koji su štetočine i sistematski se uništavaju kad god se za tim ukaže prilika.
Don’t shoot the messenger: pošto kupio, po to prodao.
Jedna od tradicija u mom društvu je katoličko Badnje veče u domu našeg prijatelja Roberta, gde se često okupi povelika džalorija starih znanaca. Poteče i kapljica, ekipa se razgali i to veče uvek provedemo ugodno, prebirajući sećanja iz mladosti, jer to su lepše teme od dnevne politike…
Tako bi i ove večeri…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-177): 24. decembar 2013.”
Svim prijateljima Suštine pasijansa koji poštuju tradiciju zapadnog kalendara želimo srećan Božić i zimske blagdane! Dobro vam zdravlje, dobri ljudi! Kad je zdravlja, za sve ostalo ćete se lako i sami pobrinuti.
Kada ste poslednji put napisali pismo? Ne mail, ne SMS, već pismo. Ono pravo, kada pazite na svaku reč i promišljate unapred jer… nema ispravke, ispravljanje svedoči o vašoj aljkavosti i uzbuđenju, nesređenim mislima & emocijama. Mora se ponovo! Ovoga puta bujica reči navire, nešto treba izbaciti, nešto ostaviti… U kantu, ponovo! I opet prazan papir, i opet bujica reči, a reči ponekad ubijaju, zar ne? I opet, sada ću da budem skoncentrisan, reći ću sve što me tišti…
I, tako, u nedogled…
Moja prva prava ljubav nikada mi nije napisala pismo. Dovoljno je da me je volela da pisma nisu bila potrebna… Dok me je volela… 
Drugi rad iz ovonedeljne retrospektive fotografija Kirila Strkova. O njoj sam Kiril kaže:
