Month: December 2013

Jedna na dan (3-176): 23. decembar 2013.

Veče sam proveo sa prijateljima iz OKI “Feniks” na godišnjoj skupštini, upriličenoj u jednom lokalu koji sam prilično nepravedno zapostavljao godinama, toliko da do prošle večeri nikad nisam ušao u njega. Nekad se zvao “Đavo” (stvarno!), odnedavno se zove “Paor”, a najblesavije od svega je to što se od moje kuće do tog lokala pešice stiže za celih sedam minuta.

Malo sam radio posao zbog kojeg odnedavno nosim majicu sa slovom “Ф” na leđima (ja tražio tako Hot smile), a posle sam malo mlatarao po celom lokalu, koji je upriličen kao etno-muzej paorske kuće…

Jedna na dan (3-176), 23. decembar 2013: Šeširi

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-176): 23. decembar 2013.”

Идеја за бацање

Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.

Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…

хм, сећам се овог омота, дакле читао са папира... из библиотеке.Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош.  И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.

Nastavite sa čitanjem… “Идеја за бацање”

Muzici za ljubav…

…i za šlagvort jurenja sa policijom noću po parkovima.

Pomenuh juče svoju svirku i nekakvo svoje “buđenje”. No, beše faza pre toga, onda kada je l’art pour l’art pristup bio omiljen u jednoj ovećoj gomili, da ne kažem hordi hipika u kojoj je bilo gitara, zvečki, kongi i tarabuka… E, onda smo znali satima da sviramo na neku temu, bez ikakve namere da od toga stvorimo neku prepoznatljivu (ama, ni pamtljivu) strukturu. Prosto, uživali smo što nam se može da sviramo i pevamo, pod uslovom da se to tandrkanje i zavijanje moglo nazivati sviranjem i pevanjem.

Iz naše perspektive, to je zvučalo nalik ovome.

Nastavite sa čitanjem… “Muzici za ljubav…”

Mesec nad jednom dalekom ulicom

There’s a moon over Bourbon Street tonight
I see faces as they pass beneath the pale lamplight

Evo, reći ću naglas, a vi uradite sa tom mojom izjavom šta god vam bilo po volji: ovo je jedan od nekoliko najboljih muzičkih komada dvadesetog veka.

I’ve no choice but to follow that call
The bright lights, the people, and the moon and all

Objasniću vam i zašto tako mislim. Iz ličnog ugla.

Nastavite sa čitanjem… “Mesec nad jednom dalekom ulicom”

Utovar nedeljom, 22. decembar

Imalo bi se šta reći o dnevnoj politici, ali paz’ da ne bih. Ima toliko banalnih problema na ovom svetu, pa zašto bismo se onda bavili onim tzv. suštinskim? Evo, na primer…

Čitaj mi sa usana: ovo je ZLOČIN nad decom, a ne dobra fora.Ako pohodite društvene mreže, u prvom redu fejZbuk, pa imate bar dvesta-trista takozvanih “prijatelja” tamo, sigurno ste primetili trend odricanja od kritičkog razmišljanja i potpunu predaju petparačkim emocijama tipa “bolje je biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan”. Ne očekujući da je neko možda dao svoje mišljenje o nečemu odavno, nepažljivi ljudi ponovo skreću pažnju drugih na neke “lepe” stvari koje to nisu.

Obično ignorišem ili sklonim od pogleda takve pojave; ne možeš doveka isterivati pravdu, pogotovo ne na tako glupom mestu kao što je fejZbuk. Ali, kad vidim onu dečicu…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 22. decembar”