Month: January 2014

Konferencijski pozivi… uživo

Kako bi to izgledalo kada biste uživo učestvovali u sastanku po pravilima konferencijskog poziva? Ovako.

Lele i kuku! Da mi je samo znati kolika je globalna realna efikasnost telekonferencijskih sastanaka… Po mom iskustvu, loša je. Veoma loša.

Nastavite sa čitanjem… “Konferencijski pozivi… uživo”

Prisećanje na Čoveka Koji Je Sadio Drveće

Postoji sasvim valjan razlog zašto vas ovog časa podsećam na film koji smo već gledali, pre više od dve godine, na Suštini pasijansa. Elem, bilo je to toliko davno da su neki među vama, dobrim ljudima, već zaboravili na pouke. A vredi da ih se podsetimo, jer je potrebno.

Nastavite sa čitanjem… “Prisećanje na Čoveka Koji Je Sadio Drveće”

Рибе за по једном

Постоје бендови у категорији једнократних чуда. Зоћа је недавно поменуо Зигера и Еванса, а дало би их се наватати да напунимо довољно шпилова да ређамо пасијанс на десет столова. Овог пута сам се сетио једне друге појаве – бендова који су направили по хит, мимо своје серије и стила, тако што су довукли понеку младу певаљку. Коју је после појео мрак.

Пре свега, покојни Неша Лептир као изузетак – човек који је то урадио двапут:

Nastavite sa čitanjem… “Рибе за по једном”

Uspavanka

Pre nekoliko dana sam pisao o umetnicama koje mrdaju dupetom i oskudno su odevene. Danas sretnem drugara koji ima muzički studio i godinama se bavi produkcijom. Na sitno, ali uspešno, može od toga da se živi. Odmah mi se pohvali da je nabavio novi softver koji čini čuda, navali da mi pokaže njegove mogućnosti i završi se tako što smo se, kao deca, par sati zafrkavali sa reglerima. Tačnije, sa miškom & tastaturom, jer i današnji miks pult u studiju je virtuelan.

I, sve je to lepo, krasno & bajno: možeš da biraš emulaciju bilo kojeg instrumenta, program sam može i da ti ponudi aranžman u zavisnosti od žanra i još milion sitnih zajebancija.

Jedino ne može da ti napiše novu pesmu! 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Uspavanka”

Kako otvoriti konzervu bez otvarača

Neeeeee, ne ono trljanje o brusni kamen ili beton – ono je za devojčice. Pazi sad.

E, tak ose to radi. A kad se malo uvežbaš, ni prateći svinjac ne bude prevelik.

(Vešti gledalac sa boljom moći zapažaja primetiće da je okolo poplava i pre kadra na kraju.)

Gein san

Sa Nemcima odavno imam neraščišćenih računa. Starijeg dedu, onog blagog čoveka koji mi je pričao prelepe stvari, ganjali su preko Albanije dok nije završio na ostrvu Vidu. Samim čudom je preživeo, obreo se u Parizu gde su ga zakrpili i vratio se kući, u Šumadiju. Neke od njegovih priča o tom vremenu još uvek pamtim.

Mlađi deda nije bio te sreće, koknuli su ga ‘41, ni krivog ni dužnog, maltene na sopstvenom pragu. Tako da sam za njegove priče ostao uskraćen za ceo život.

Kada sam već nasledio gene svojih predaka, nasledio sam i njihov arhetip, pa mi je, odmalena, nemački jezik zvučao gadno i odbojno. Zato se nikada nisam ni potrudio da ga makar malo naučim.

A i zašto bih. Nemci koje sam slušao uglavnom su pisali instrumentalnu muziku (krautrock), pa mi tekst i nije bio potreban.

Verstehen? 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Gein san”