Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da pogledamo najviralniji video na Cevki ovih dana (najviralniji? glupe li reči! ali neka ostane!). Oko 20 miliona pregleda od prekjuče, kad je okačeno.
Nije baš kao crno dete na koje nas upozorava prof. Kišprdilov sa univerziteta u Novom Miloševu, ali tu je negde.
Pa dobro, ovo zbilja jeste na granici ukusa. Ali što ono reče Mika Antić: kad je reklama, nek je, braćo, reklama. Elem, ovo je, izgleda, reklama za nekakav horor film.
Baš onomad pričam Grbi kako sam naleteo na zanimljivog tipa koji ima čudan hobi – sakuplja vrlo raritetnu muziku i takva je frikoza da smo svi mi za njega amateri. Takvu posvećenost odavno nisam video, a tek što zna da složi priču… sve lepo stavi u valjan kontekst i zatrpa te hrpom zanimljivih informacija tako da sam rešio da njegove tekstove konzumiram polako. Po jedan dnevno, dosta je, treba da izdrži trošna srčka. 🙂
Pitam se, samo, gde to sve iskopa?
Kopanje po ćoškovima i budžacima ponekad zna da bude zanimljivo. Svašta tu može da se nađe, a ne samo đubre za degažiranje u kantu.
Otkako je ona kamerica GoPro došla na tržište, angažovano snimanje ima sasvim novu dimenziju. Pazi sad.
Ah, da: prvo utišajte zvuk do kraja. 
Odlično! Pogotovo oni kadrovi iz motora. 
Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.
Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.
А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.
Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.
Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”
Slušao sam ovu pesmu bezbroj puta. Ima samo jednu manu, poslednja je po redu na disku i uvek me ubaci u neki bedak. Valjda sam slab na žene i njihovu tihu patnju. 
U stvari, kada malo bolje razmislim, muzika na ovom disku je toliko svedena, a istovremeno i prepuna emocija tako da, kada napokon dočekaš poslednju pesmu, očekuješ i nekakvo razrešenje. Ono poznato, po starom principu: malo smo se voleli, malo zezali jedno drugo, malo patili & malo se svađali, al’ jaki smo mi i novom optikom gledamo u budućnost koja nam se osmehuje…
No, umesto nekakvog katarzičnog razrešenja, ova pesma me potpuno dotuče. 
Čovek je tvrdio kako može da preseče metak u letu, pa su ga turili na proveru. Angažovali su i superbrzu kameru da bi uhvatili dešavanje.
Sedam samuraja Skoja ne mogu ovo. Šta ćeš, nismo toliko vežbali. A nemamo ni tu brisu što ima taj Japanez.
Ponovo sam brljao po singlicama. Uradim to s vremena na vreme, čisto da vidim da li su sva “deca“ na broju. A i da se prisetim nečega, informacije danas brzo izvetre iz glave jer se po celi dan borimo sa viškom beskorisnih informacija.
Eto, to su nam donele nove tehnologije! 🙂
Zabavljamo se raznoraznim glupostima, a kada se budemo probudili iz omamljenosti… Zavapićemo, po starom, dobrom običaju: Bože, pomozi!
Kako govore drevna predanja sa raznih strana sveta, Bog u tim situacijama pusti veliku vodu da se planeta propere od sranja. Mora da ima veliko kazanče u kupatilu. 🙂
Iako naslov posta sugeriše večitu klackalicu u našim glavama, onu na koju najveći umovi kroz istoriju potrošiše grdno vreme i energiju a ne spoznadoše odgovor, nećemo se danas time baviti. To je tema za ozbiljne diskusije na nekim drugim mestima. Mene ovaj naslov asocira ne nešto drugo: na prvu ploču koju je kupio moj mlađi brat. Kasnije se osmelio da kupi još par komada, a onda je odlučio da muziku i kupovine ploča prepusti meni – novci se mogu pametnije potrošiti. 
Njegova ploča je i danas kod mene. Retko je potežem iako je odlična. Promenila se moda. A i ja sam se promenio.
Božić, Nova godina, Božić, Nova godina… Treba to izdržati. Zarad slava koje dolaze. A naoružanje – odbrambeno, razno. Rasol? Soda bikarbona? Mineralna voda? Kiselo mleko?…
A to prežderavanje čak nije ono najgore. Hoću da kažem: nekada je uzor lepote bilo dobro uhranjeno telo, renesansa nas je podsetila na grčki model. A danas su to one giljave manekenke koje niko normalan ne bi ni štapom dodirivao, a Holivud se ubi objašnjavajući kako je to lepo, ali se mi ništa ne razumemo u lepotu… Pa, znate kako: u tu lepotu, ako je to lepota, i nemam želju da se razumem.
Zapravo, htedoh reći šta je tu najgore. Neće valjati to što su temperature prolećne, pa nemamo gde da trošimo višak kalorija, džula, bemliga šta je već ovih dana aktuelno za brojanje viška prehrambenih jedinica u digestivnom traktu, a potom i u okolotrbušnim i podguznim naslagama. Ali nije meni do trošenja viškova, nego će voće da ispupi, pa će da udare mrazevi, pa će sve da izmrzne i od jesenjeg roda neće biti ništa. Pa ćemo ostati bez nove rakije, tugo jesenja, a loše vino će biti skupo k’o đavo.
Mačo fazon je precenjen.
I kao što rekoh: mačo fazon je precenjen.