Autor fotografije je Pera Nikolić.
Month: February 2015
Polis
U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?
Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?
Fatamorgana
“Znanje je krhko, a neznanje veliko!” bio je moto jedne od konferencija na kojoj sam bio u svom alternativnom životu. Ovo je rečenica koju često volim da citiram u raspravama kada neko zapne oko svoje argumentacije. Vremenom, sve više sam siguran da ona nije samo zgodna marketinška dosetka. Barem par puta mesečno uhvatim sebe kako slušam nešto staro, a za mene novo, o čemu bi trebalo odavno sve da znam.
Kako sam bio naivan kada sam odbio da se bavim naukom, ne sluteći da ću celi život morati da učim. 
Pre mesec dana sam slučajno nabasao na današnji klip. Pesma mi se svidela na prvo slušanje, po zvuku i produkciji sam mogao da je datiram u vremenu sa mogućnošću greške od par godina, pa sam se zapitao ko je, do vraga, Shelagh McDonald i kako do sada za nju nisam čuo. Polako je počela da se odmotava zanimljiva priča koja više liči na scenario za nesnimljeni film…
Isaac street
Autor ove fotografije, nastale 1938. godine u Krakovu, je Roman Vishniac.
Udaj se za mene
On je čovek sa planom. Ona je žena sa planom. Problem je u tome što njen plan podrazumeva njega, a u njegovom planu nema mesta za žene. Antagonizam je neizbežan.
Nikad ne potcenjuj snagu ljubavi. Ona može sve što i ti. Oženi se njome.
Zabranjeno voće
Čitanje kolumni pojedinih žena mi ponekad pričinjava veliko zadovoljstvo. Svašta se iz njih može naučiti, a to dobro dođe u međusobnim obračunima koje ponekad imam sa suprotnim polom. 
Danas sam naišao na tekst koji mi se učinio zanimljivim. Kako je čitanje odmicalo, postajao je sve dosadniji, agresivno zastupajući feminističke stavove. Bog te maz’o, nisam ni znao da postoji liberalni feminizam, radikalni feminizam, ekofeminizam, individualistički feminizam i još mnogi drugi. 
Znam i ja jednu od tih reči – antifeminizam! 
Gooood moooornin’
Autor fotografije je Nenad Vilimanović, čije smo radove već imali prilike da vidimo na ovim stranama.
Crtanje raketom po Aurori Borealis
Verovali ili ne, može i to.
Uključite preko celog ekrana HD sliku (ili čak 4K ako imate prikladno sokoćalo za prikaz takve slike) i zavalite se. Ah, da: možda ne bi bilo loše da utišate zvučnu zavesu ovog snimka i, eventualno, pustite neku meditativnu muziku koja je vama po volji… (Gde li samo nalaze tu, hm, muziku, da nam je samo znati…)
Pazi sad: 
Loš trenutak
Biti u pravo vreme na pravom mestu je sticaj raznih okolnosti koje se ne mogu predvideti. Retki su ljudi kojima se ova kombinacija posreći jer nagrada koja posle toga sledi, ma kakva bila, uglavnom menja život iz korena. Doduše, možemo na to da gledamo i drugom optikom – mnogima od nas se takve stvari i dese ali mi, iz raznih razloga, to i ne primetimo.
U ljubavnim odnosima bad timing je prava katastrofa. A o tome nema šta da se priča – većina nas ga je, barem jednom, iskusila na svojim leđima. 
Једна од пре: онај други мост
Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.
Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.
Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?
Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…