Fotografija preuzeta sa sajta National Geographic, autor je Visarut Teerawatvichaikul.
Month: February 2016
Momci, može li ovo sa malo više ritma?
Odmor mi je započeo na čudan način – pesnicom u glavu. Srećom po mene, nije bila prava, već virtuelna. To mi nije mnogo pomoglo jer sam se našao zatečen – gledao sam u snimak za koji nisam verovao da uopšte postoji, na koji sam čekao dobrih ČETRDESET godina. Štipajući se za obraz da bih se uverio da ne sanjam prvo što sam u tom trenutku pomislio bilo je: Ima li još?
Izgleda da nema. 
Iz dosadašnjih tekstova lako se može zaključiti da Eric Clapton nije moj muzički Bog. Zbog muzičke škole bio sam okrenut crno belim dirkama pa je sasvim normalno da je u adolescentskom periodu moj Bog bio Keith Emerson. Tek nešto kasnije sam spoznao i neke druge muzičare koji su za klavijaturama bili malo manje virtouzi, ali su iz njih znali da izvuku neverovatne emocije.
Nastavite sa čitanjem… “Momci, može li ovo sa malo više ritma?”
Једна од пре: залазак оловке
За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.
Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.
(велика)
Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.
Povodom predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama i objašnjenja predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama
Ludnica, šta je ovo
U predvečerje rešavanja problema sa paricom neophodnoj za vezu ka Internetu radnika češkog AŽD-a, izvođača funkcionalnih radova (čitaj: neverovatno novog staničnog uređaja sa sve tačskrin monitorom za regulisanje grejača skretnica) u železničkoj stanici Beograd Centar, 25. januara 2016. godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je položio kamen temeljac za Centre izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu i poručio da će ti centri i istraživački rad u njima omogućiti da se deca rađaju sa srpskim kodom. Kako nas dalje obaveštava Tanjug, u okviru Centara izvrsnosti biće izgrađeni Centar za istraživanje matičnih ćelija, za molekulska i celularna istraživanja, za farmaceutska i farmakološka istraživanja, zatim za funkcionalno istraživanje, za morfološka istraživanja, za klinička i epidemiološka istraživanja, za istraživanje u stomatologiji, Vivarijum, kao i Banka matičnih ćelija.
Danas ćemo se podsetiti ovog događaja i osvetliti nekoliko činjenica koje su ostale zamagljene određenim histeričnim detaljima cele situacije. No, pre svega, muzika. U oštroj konkurenciji ovoga, ovoga, ovoga, pa i ovoga ipak je pobedilo ovo:
Buduća ostrva
Don’t cast away, don’t cast away
Don’t let them cast a role for you
Synthpop nije mrtav! Ne samo da su prvoborci kao The Human League, Depeche Mode i OMD živi i aktivni i dan danas, nego se na muzičkom nebu s vremena na vreme pojavljuju i nove zvezde ovog pravca.
Једна од пре: панорама из нехата
Пресликавање старих негатива и дијапозитива (тзв. клизавица ака слајдова) је требало да буде лак посао. Купиш скенер, искенираш, готово. Кад ја тамо а оно међутим.
Јер… има скенера и скенера. Они равни, што скенирају и папир, напросто подметну неку сребрнасту површину иза негатива и хватају одбијено светло. Ту се увек примети да нешто штрчи, да тамни делови мало пуштају боју. Јер је светло иза леђа сочива, па треба да прође кроз филм двапут, одсјај га мало распе. А и много је споро, јер слика линију по линију.
Дакле, треба нешто што ће да га осветљава иза, па да се хвата пропуштена светлост, а не пропуштена-одбијена-пропуштена. Дакле, специјализовани скенер. Који сам замало и нашао, тј нашао одличан, који неће да се буни што су моји негативи сечени на седам а не шест снимака и што растојање између њих није увек тачно, а није гадљив ни на целе филмове.
Међутим, то је немачка ствар, коју тада нисам могао да прибавим. Овде се не увози а на трипер комбинације сам постао алергичан на нервној бази. Дакле, донеће деца из Америке… осим што се тамошња варијанта тог модела прави у Кини и очајни је крш који понекад, можда, ради. Ех, тај либеро капитализам, за сваку потражњу има понуду, а?
Дакле, Грунф. Но, прво да покажем зашто ово пишем.
(велика би требало да је повећа)
Први пут сам се овако нечим позабавио чим ми је стигла она стара Агфа. Направио сам држач за филм и објектив од лего коцкица. Објектив је био неко теле од око 300мм од неког Линденблата, што је јапанска марка која је требало да звучи немачки и да мало подсећа на Хаселблада. Служио ми је да га држим испред објектива саме фоткалице, јер иначе није умела да изоштри тако близу.