Month: December 2016

Nosiće nas vetar

Kada mi prijatelji ponude da odgledam neki od filmova koji dolaze iz Evrope, nemam nikakvu dilemu – spreman sam da potrošim svoje vreme na njih, pa makar mi se i ne svideli. Onih 250 kanala na kablovskoj skoro da ne nude ništa što bi na bilo koji način bilo provokativno, eksperimentalno ili subverzivno. Francuski “Q” (2011) je možda provokacija za rigidnu katoličku publiku zbog mnoštva scena eksplicitnog seksa, no cela osnovna ideja je previše nategnuta – ne leči se socijalna kriza preteranim upražnjavanjem seksa.

Posle gledanja, od celog filma u mojoj glavi je ostala da se mota samo naslovna pesma.

Nastavite sa čitanjem… “Nosiće nas vetar”

Volim kako plešeš

Nisam bio jedini koji se, krajem osamdesetih, primio na Tanitu Tikaram. Njen debitantski album Ancient Heart (1988) bio je interesantno iskustvo, pogotovo ako se ima u vidu da je ona u tom trenutku imala samo 19 godina. Pesme su joj bile brižljivo skrojene, tekstovi prilično zreli za njen uzrast, sa dozom enigmatičnosti. A posle više uzastopnih slušanja jasno je svakome da je studijski posao bio brilijantno odrađen.

Nastavite sa čitanjem… “Volim kako plešeš”

Zašto je teško

Welcome back, my friends, to the show that… finally ends.

U godini koja lagano ističe, saldo odlazaka velikih ljudi rock’n’rolla na Neko Bolje Mesto je postao neizdrživo velik. No, ovde deluje statistika: većina oldvejverskih ikona je svoj kultni status stekla šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i to su ljudi koji su odavno ukoračili u sedamdesete ili su negde blizu. Mnogi heroji rock’n’rolla su dobro izdržali i do sada, s obzirom na način života koji su vodili. Međutim, iako čovek ne može da reaguje kao da mu je svejedno kad ode neko čiju umetnost je voleo, ipak je reč o ljudima sa kojima ne postoji direktna empatijska veza, već neka fiksacija.

Čak i ako je tako, zašto nam onda toliko teško pada što su 2016. godine otišli David Bowie, George Martin, Gaga Nikolić, Keith Emerson, Prince, Muhammad Ali, Leonard Cohen, Leon Russell, Mose Allison, Greg Lake i mnogi čija imena sam očigledno propustio da zabeležim?

U svetu u kom živimo, najpre zbog prezagušenosti informacijama (mada ne samo zato), dolazi do efekta kompresije vremena. Dan vam je kraći nego pre, zar ne? Hteli biste više, a ne možete: osim meteža savremenog života, pride ste i stariji. Svet oko vas ne pruža kvalitet: podatak nije informacija, informacija nije znanje, znanje nije mudrost. Postali smo zbunjeni i nesposobni da apsolviramo suštinu sadržaja, ako uopšte ima još neke suštine u prezasićenom prostoru scenske umetnosti. Neki umetnici su pretekli iz onog doba pre nego što je započelo zasićenje, a neki od njih sve teže uspevaju da plasiraju svoju umetnost. I sada su ti umetnici počeli da odlaze sve bržim tempom.

A sa njima umire jedna era.

Nastavite sa čitanjem… “Zašto je teško”

Znakovi skriveni za nišče duhom

Richard Thompson je jedno od imena koja su za sva vremena zakucana na moju virtuelnu listu radnog naslova “a zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”. Dobro de, ko zna šta bi se desilo da zaista slušam tu muziku: možda bi mi i dosadila? U slučaju ovog čoveka, sumnjam da bih dostigao mogućnost da mi dosadi: u karijeri koja traje skoro pedeset godina i skoro sasvim je bez mrlja, sadržaja ima toliko da bi dugo potrajalo i da se presluša i složi, a kamoli da se apsolvira (a imalo bi šta), a tek kamoli da pređe u rutinu.

U slučaju Richarda Thompsona, posebno izazovno je to što je njegov autorski opus veoma slojevit – i to toliko da uvek možete pronaći još nešto što prošli put niste. U svom ličnom odnosu prema toj muzici imam savršen primer za to. Poslušajte pažljivo. Niže ćete naći i transkript teksta, pogledajte i to. Bitno je.

Nastavite sa čitanjem… “Znakovi skriveni za nišče duhom”

Pukovniku nema ko da (na)piše (utovar nedeljom)

Nema.

Sad bismo u desetercu napisali zašto nema utovara ove nedelje, ali se plašimo da ćemo se primiti. Jedan tako uočio da mu lako ide, pa se nije zaustavio dok nije napisao 2819 stihova. Ajd’ što je on napisao 2819 stihova, ni po jada, nego je posle terao sve oko sebe da to i pročitaju, još im tupio nešto o amanetu i tako to, pa se dalo na zlo.

Mi pak nismo toliko surovi. Prosto, nema.

Savet Alana Forda

Vlasno je, pak, podsetiti se mudrih reči gospodina Ace Sretenovića: najbolje bi bilo kad bi bilo kako nikad nije bilo.

Nema. Ali biće.

Prašnjavi zid vagona

Erdoglija je deo Kragujevca na potezu od Knjaževkog srpskog teatra do Šumarica. Za mnoge, pa i za mene, ona je centar intimnog sveta. Verovatno zbog toga što sam odrastao u njoj i celi svoj život sam pokušavao da joj se vratim. Nije mi pošlo za rukom da se konačo naselim u Erdogliji, ali živim u naselju koje se oslanja na nju pa sam manje-više svakodnevno sa njom u kontaktu. Poznata je po talentovanim i živopisnim likovima o kojima kruže lokalne legende i anegdote, a mnogi od kragujevačkih muzičara su njena deca.

Erdoglija je išarana grafitima i porukama lične prirode koje na duhovit način govore o njenoj svakonevici, a pre neki dan na jednom od zidova pročitah: “Blago vetru, može da duva kada hoće”. Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Prašnjavi zid vagona”

I dalje… Makar muzika ostaje

In memoriam: Greg Lake (1947-2016)

Pre oko tri sata, objavljena je vest da je Greg Lake, prvi glas grupe King Crimson, deo super-trojke Emerson, Lake & Palmer i solista, odlučio da ode na Neko Bolje Mesto posle duge i bolne borbe sa najtežom bolešću.

Ostaće upamćen po fenomenalnom glasu, odličnom sviranju bas gitare i akustične gitare i dobrim idejama koje je umeo da pretoči u muziku koja se lepila za dušu.

A ova godina…. Strašna godina.

Senka čoveka kojeg sam jednom poznavao

Otkako sam upoznao grupu Steely Dan, stavio sam je na pijedestal onih retkih grupa koje mogu na prste jedne ruke da nabrojim po tome da njihove kompletne opuse rado slušam od prve do poslednje pesme u fonografiji. A karakteristično za baš ovu grupu, uvek se zabavljam mentalnom vežbom sastavljanja “konačne kompilacije”. Svestan sam toga da je to nemoguć posao, pošto bi sastav kompilacije (recimo, za jedan CD) zavisio od brojnih faktora, verovatno najpre od trenutnog raspoloženja. Ali nemam ozbiljne namere, a zabava je zagarantovana, pa se vrtim sa tom igrom već dvadesetak godina.

Nisam baš vodio evidenciju, ali sam primetio da jednu pesmu ne propuštam ama baš nikad.

Auh. Mnogo volim ovu pesmu.

Nastavite sa čitanjem… “Senka čoveka kojeg sam jednom poznavao”

Plavi sat, miris mandarine i prelaz iz mola u dur

I da karikiram Zoću Peacocka: ponekad ne možeš da se oparaš banalnih tema u baladama. Ona ga napustila, on je u bedaku, napio bi se ali nema čime, sećanja ga guše, pevao bi blues, ali ta slika je toliko lepa i taj miris za njom ostaje da sad nema kud. Kao pubertetlije.

Eto. Od te patetike nisu bili pelcovani ni najveći bendovi svog vremena.

Nastavite sa čitanjem… “Plavi sat, miris mandarine i prelaz iz mola u dur”

Ljubav i sreća

Ako pođemo od toga da je ljubav pozitivna emocija koja nam daje osećaj privrženosti nekoj drugoj osobi, vrlo brzo ćemo da utvrdimo da ona nije nešto što se samo desi i nastavlja da traje. Da bi sve bilo kako treba, potrebno je da se i mi i partner maksimalno trudimo kako bi se osećanje zadovoljstva što više produžilo. A ako smo dovoljno uporni i prihvatamo sitnice koje nam smetaju kod druge strane, možda nam se desi i sreća – taj divni osećaj ispunjenosti kada stvaramo i imamo nešto što nam je važno.

U stvarnosti, zbog različitosti ciljeva partnera u njihovom odnosu, često propuštamo priliku da zaista volimo i budemo srećni.

Pesma “Love and Hapiness” je pokušaj Ala Greena da nam pomogne da dostignemo taj ideal koji, skriven, postoji u svakome od nas ili da nas probudi i podstakne kako bismo postali svesni njegovog prisustva. Zbog toga nije ni čudo što je mnogo godina posle njenog nastanka još uvek aktuelna. I uvek će biti.

Al GreenPoštovaoci ovoga pevača dobro znaju da Green nije bio samo sjajan izvođač, već i kompletan autor koji je hitove sipao iz rukava tokom sedamdesetih. Praktično,bio je jedan od onih retkih soul/funk/gospel majstora koji su visoko nosili svoju zastavu sve dok ih disko muzika nije pregazila, a niz njegovih albuma Gets Next to You (1971), Let’s Stay Together (1972), I’m Still in Love with You (1972) i Call Me (1973) teško je uporediti sa bilo čim u popularnoj muzici – sadržali su toliku količinu romantike od koje se nije moglo pobeći.

Ako imate bilo kakvu nedoumicu kako da dostignete ideal iz naslova, možda nije loše da krenete od nekog od pomenutih albuma i u malim koracima pomerite svoj život napred. Pesme na njima provereno “rade”, a partner će vam biti zahvalan.