Petnaest dana se pretvorilo u trideset osam. Plan za tihu retroaktivnu nadoknadu će se pretvoriti u tajfunski utovar fotografija tokom nedelju dana. Ali, tako ti je to kad nemaš kome da polažeš račune, nego si svoje volje gospodar, pa misliš da možeš kako hoćeš…
“Danas ću… Ne, večeras… Bolje sutra, jer sad bih morao da popijem kafu, a to ne smem…” a onda sutra: vanredni posao, vanredna glavobolja, vanredni gosti i, uostalom, redovno stanje u kome ništa ne može da se izvede kako je planirano. I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju.
Međutim, to što 38 dana nisam objavio fotku dana nikako ne znači da za to vreme nisam ništa slikao. Naprotiv: upravo sam proverio brojčanike: od poslednje objavljene fotke u ciklusu “jedna na dan” do danas, načinio sam ni manje ni više nego 3150 ekspozicija. Uto sam prešao i oko 2500 km puta, vozio sam i bio vožen, i to kopnom, vodom i vazduhom. Za tih 38 dana, fotografijom sam se bavio svaki dan. I ako izuzmem vožnju i druženje sa nekim dragim ljudima, fotografija je tema kojoj sam se apsolutno najviše posvetio u avgustu i septembru.
Zbog toga, savest mi je mirna (mada možda neće biti mirna nakon što natovarim sve ovo za kratko vreme). Za kolotečinu će biti vremena kad udari zima. A do tada, mislim da neću imati miran vikend: slede i druge foto-sesije. Uostalom, to je moj izbor: bolje je da ne mogu da postignem zamišljeno nego da živim u danu mrmota.
Gomilu iskušenja sam doživeo tokom ovih 38 dana.
Najpre, dve nedelje lutanja po zemljici Srbiji, pet noćišta na pet mesta, gomila novog, stalno istraživanje. Šta znači imati fotoaparat u takvom pohodu? Da li da svodim svoj rad na point’n’shoot mlaćenje tamo-amo pod izgovorom pravljenja foto-dnevnika? Da li da se ustežem od masovnog fotografisanja da ne bih posle stradao obrađujući fotografije do bogojavljenja? Jesam li odlučio da štedim svoju skupu opremu tako što ću je koristiti uz minimalni trud, možda čak povremeno ustupajući mesto izanđalom, ali još valjanom i oduvek vernom prosumer aparatu (koji sam, uzgred budi rečeno, poneo na put)?
Na neki način, i sve to i ništa od toga, kako se već gleda. Fotografisanje jeste bio dnevnik dešavanja tokom puta, ali je fakat da nisam načinio fotografiju baš na svakom mestu gde smo se zaustavili. Dok negde nisam posezao za aparatom, negde sam slikao kao bez duše. Pitanje mere i dalje ostaje otvoreno: sa malo fotografija načinjenih na nekom mestu sam morao da budem zadovoljan jer nisam načinio više, a sa mnogo sam morao da budem zadovoljan – doduše tek nakon što bih uradio tešku trijažu. Sa puta sam došao sa oko 1500 fotografija, među kojima sam stotinjak potpuno odbacio, oko 240 njih poslužilo za oko 80 HDR slika, a pedesetak za desetak panorama. Na kraju sam napravio selekciju od 750 fotki (računajući privatne) koje su sasvim čestit i obimom optimalan sadržaj koji pokriva sva dešavanja – a u te dve nedelje nije bilo dva ista dana.
Kad to uporedim sa starim iskustvom, a znajući da ove godine imam najbolju selekciju fotki sa letovanja otkad se bavim fotografijom, zaključak je očigledan: nema potrebe ni za kakvim posebnim planiranjem. Radim koliko mi prija, koliko mi se prohte i koliko ima smisla u nekom času. Kapaciteta na karticama i u baterijama imam na svu volju (sa polaznim punjenjem originalne baterije načinio sam 1074 fotografije!) i o tome ne moram da mislim dok sam u akciji. Svake večeri sam praznio kartice na disk netbuka – doduše bez spoljnog bekapa, što je malčice rizična stvar (popraviću to dogodine jednim passport diskom) i to je to.
– * –
Posebno iskušenje – ludilo se desilo kad sam se vratio sa letovanja. Nemajući kad ni osnovnu trijažu fotki sa letovanja da uradim, upao sam u druge debele gužve, uključujući i one koje podrazumevaju više debelih foto-sesija. Put u Novi Sad, jedna koncert u Novom Bečeju, drugi koncert u Novom Bečeju, turnir u sedećoj odbojci koji sam pokrivao kao “zvanični” fotograf, svadba, let balonom… A za sve to vreme, redovni posao, sustizanje zaostataka, gomila društva sa kojima smo obavili degustacije ove i one 
i činjenica da nam je posle odmora trebao odmor… 
Pa, ako je za utehu, i u takvim okolnostima sam neprekidno angažovao fotoaparat i hvatao dragoceni sadržaj kojim sam se potom intenzivno bavio, samo povećavajući zazor kašnjenja koji sad moram retroaktivno da postignem. I taj let balonom – o kom ću vam posebno pričati – šta da vam kažem, mnogo puta sam išao u namenske foto-sesije, ali nijedna ne može da se uporedi sa ovim iskustvom, i to ne samo po količini angažovanog adrenalina, nego i po prostoj i banalnoj činjenici da nikad pre nisam imao takve uglove za takve motive. Teško porediti sa bilo čime…
– * –
A u kontekstu aktivnog bavljenja fotografijom i stalnog razmišljanja o tome da projekat “jedna na dan” zapravo nijednog časa nije prekinut, ovih pet i po nedelja su bile toliko nabijene sticanjem iskustva da to takođe ne mogu da uporedim ni sa jednim prethodnim, ni po obimu ni po kvalitetu saznanja. Bio sam u raznim situacijama, uključujući i neponovljive (ili bar nisu ponovljive u dogledno vreme) i bio u potrebi da se trenutno snalazim sa onim čime raspolažem u rukama, u torbi i u glavi. Što se tiče onog što je u rukama i u torbi, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da oprema kojom raspolažem ovog časa još uvek prevazilazi iskustvo koje imam sa njom.
Pokazalo se da sam dobro birao komponente i dodatnu opremu: moj Canon EOS 60D radi k’o bela lala; objektiv Canon EF-S 15-85 mm f/3.5-5.6 IS USM zadovoljava ono što sam zamislio kad sam ga birao, a to je univerzalna upotreba u “svakoj” prilici. Možda sam u dve-tri prilike poželeo da imam neki jači zum (reda 200 mm), ali to ni tada nije bila potreba. Širi ugao od raspoloživih 15 mm nisam potraživao nijednom.
Pokazalo se da je kupovina polarizacionog filtera bila pun pogodak, kao što sam se i nadao. To stakalce na kraju nisam skidao sa objektiva čak ni noću (ispalo korisno za kroćenje jakog svetla sa bine na Nišvilu), a ono što sam dobijao kroteći nebo u nepoželjno doba dana za slikanje (visoko i jako letnje sunce) graniči se sa neverovatnim… To jest, meni je samom bilo teško da poverujem da, eto, ipak može da se izvede čestit snimak u podne. Naravoučenije: turista sa iole ozbiljnim fotoaparatom mora da ima polarizacioni filter.
– * –
Najzad, reč o greškama. Jer bilo ih je mnogo, većinu sam prepoznao, a neke sam razlučio tek tokom trijaže.
Prva stvar koju zapažam je nešto što će svaki profesionalac potvrditi rečima “a kako drugačije!”. Kad god sam radio sporo, postizao sam dobre rezultate. Recimo, kad god sam pravio materijal za HDR, toliko sam se brinuo oko kadriranja da sam na kraju dobijao “čiste pogotke”, pogotovo kod fotorealističnih radova za koje se definitivno odlučujem kao za dominantni vid HDR tehnike koji ću i dalje koristiti. Nasuprot sporim sesijama, svaki put kad sam žurio, bez izuzetka, pravio sam gomilu škarta i neumerenih ekspozicija koje ne služe ama baš ničemu.
S druge strane, bilo je situacija kad nisam imao izbora nego da slikam brzo, unapred znajući da će to proizvesti škart. Tipičan primer beše u Resavskoj pećini, gde je vodič na najnižoj tački naprasno ukinuo zabranu fotografisanja; desetinka, pa i sporije ekspozicije iz ruke – to ne ide; no, imam petnaestak prihvatljivih fotki načinjenih bez blica (od oko pedeset), što u krajnjem ishodu i nije tako loš rezultat.
Posebnu primedbu na sopstveno ponašanje imam kada je reč o slikama koje viđam dok vozim. Više nego jednom, prolazili smo kroz takve krajeve da nam je to oduzimalo moć govora. Po pravilu ne žureći u putu – nekad smo putovali po deset sati na rastojanjima koja mogu da se žurno prevezu za četiri sata – mogli smo da zastanemo da bismo slikali i zadržali se neki minut na ponekom prevoju, ali nismo to činili. Zašto? Ne znam. Negativan poen koji sam postigao na tom planu mogu da ispravim samo na jedan način: dobro ću proučiti sve što sam uradio i izvući pouke koje ću ugraditi u svoju dalju praksu. Zapravo, to već činim: imam pouku od jedne katastrofalne greške koju sam počinio tokom fotografisanja turnira u sedećoj odbojci.
OK, to je to. Sledi kanonada koja će se nastaviti sve dok ne budem dostigao dan za dan. A koliko će biti priloga na dan, ne mogu unapred da procenim; verovatno ne manje od četiri i ne više od sedam. Nadam se da ćete mi oprostiti. 
________
° Ah, da: ono (ret.) u naslovu ovog priloga i svih sledećih znači “retroaktivno”. Drugi serijal je bio prekinut stavkom broj 127, 5. avgusta. Sledi stavka 128, a u času pisanja ovog teksta, u lageru se nalazi 38 stavki zaključno sa rednim brojem 165 (12. septembar). Računam, preći ću i stavku 170 dok ne postignem redovno objavljivanje. Ali, tako ti je to.
Komentari su onemogućeni.