(IseÄak)
ViÅ¡i kontrolor SemjoniÄ, zainteresovan po hiljadu prvi put, poluživ, razgolićen, izleteo je na peron i glavom je lupio u ogradu… Trenutak, dva ili tri je joÅ¡ stajao, njihao se kao zamiÅ¡ljeni prutić, a zatim je pod noge putnika koji su izlazili pljunuo, i sve kazne za vožnju bez karte Å¡iknule su iz njegove utrobe i razlile se po peronu…
Sve sam to video svojim oÄima i o tome svedoÄim svetu. A sve ostalo već nisam video, o tome ne mogu priÄati. KrajiÄkom svesti, najmanjim krajiÄkom, sećam se kako se lavina putnika koji su silazili u Orehovu zaplitala o mene i usisavala me da bi me sakupila i kao pljuvaÄku ispljunula na orehovski peron. Ali to joj nije uspevalo jer su oni koji su ulazili zapuÅ¡avali vrata onima koji su izlazili. Vrteo sam se kao govno u klozetskoj Å¡olji.
I ako me tamo Gospod bude pitao: “Zar je moguće, Venja, da se viÅ¡e niÄega ne sećaÅ¡? Zar je moguće da si najednom zaronio u onaj san od kojeg poÄinju sve tvoje nesreće?…”, reći ću mu: “Ne, Gospode, ne najednom…”
…
(iz romana “Moskva – PetuÅ¡kiâ€, Venedikt Jerofejev, 1969.)