Author: Grba

Utovar nedeljom, 15. decembar

Bilo bi vreme za nekakve rekapitulacije, pogotovo što nam se bliži prilog broj 4000, ali vremena za to nema.

Radni deo sedmice mi beše solidno radna, a subota offline manje-više ceo dan, jer sam menjao jezgro svoje glavne mašine (četr i po godine jednog jezgra je dosta, zar ne?) i nisam imao kad da se posvetim laganom sklapanju utovara. Znajući za to, ovaj utovar je zaključen mnogo ranije nego što je to inače običaj, zbog čega je sadržaj morao malčice da pretrpi; moguć je efekat “zbrda, ergo zdola, šubara je kvari”. Zamerite slobodno: meni je svejedno. Ili mi nije svejedno, nego ne mogu ništa da uradim tim povodom, pa je svejedno? Umpgfh, tako nekako… Just kidding

No, bio sam vredan u drugim kontekstima. Pazi ovu sliku:

Šest samuraja Skoja! A ko je koji, pogađajte do mile volje, ako vam je baš stalo.

Dragi moji, pred vama se nalazi Šest samuraja Skoja; sedmi je bio opravdano odsutan u korpuskularnom obliku, ali smo ga priveli u elektromagnetnom, pa je i on bio tu. Okupili smo se kod jednog od nas ove srede, da preberemo teme za sledeće tri godine rada Suštine pasijansa; kako stoje stvari, <BIIIIIIIIIP!> ste, poprilično. Open-mouthed smile

Ko je koji, pogađajte do mile volje, ako vam je baš stalo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 15. decembar”

850 metara

Dakle, to izgleda ovako: zaludni vitez sa mandolinom jaši kroz šumu, treba spasiti princezu od zmaja, valja osvojiti čudotvorni mač… I tu se negde završava spisak sličnosti sa stereotipom. Ništa nije kako ste mislili da će biti.

Ah, da: a zašto se film zove “850 metara”? Eeeeee, što bi rekao onaj taksista koji je vozio oker Ladu specijal kad sam ga pitao kako je moguće da mu sat na komandnoj tabli ispravno radi a da ništa drugo nije pokvareno, to će te morati sami da otkrijete.

Zabava je zagarantovana.

Odavno nismo imali ovako dobar crtać na Suštini pasijansa. Hot smile

Sedam za sedmicu (3-161..167): 8-14. dec. 2013.

Napraviću eksperiment. Pokušaću da namerno ovako prikupljam fotografije. Hoću da vidim kako to izgleda kad više ne nadoknađujem, nego redovno, dan za dan, popunjavam štek. Istina, nadoknađujem jedan dan (prvom slikom), dok su sve ostale spremljene redovno. Evo, da ne narušim novouspostavljenu tradiciju, neposredno pre objavljivanja serije, pakujem i kolaž.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-161 do 3-167): 8-14. decembar 2013.

Pa, da krenemo polako.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-161..167): 8-14. dec. 2013.”

Aviokompanija koja lomi gitare

Ime ovog muzičara vam verovatno ništa ne znači: Dave Carroll je kanadski country muzičar kakvih po severnoj Americi ima k’o kusih pasa. Njegova pojava ne bi bila zapažena van atara po kom se kreće – da nije bilo jednog nemilog događaja. Naime, sedeći u avionu kompanije United Airlines i čekajući da se prtljag utovari, pa da najzad poleti iz Halifaksa za Omahu, Dave je video kako operateri prtljaga grubo bacaju projektile koji su neobično ličili na kofere sa gitarama njegovog benda… Na odredištu su imali šta da vide…

A sada sledi lekcija iz moći viralnih medija.

Nastavite sa čitanjem… “Aviokompanija koja lomi gitare”

Krađe koje to nisu, kaskadno

Kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu.Sledi priča koju je napisao Art Bačvold. Sadržaj ove priče sam beskrupulozno ukrao sa jednog bloga, gde se priča našla nakon što ju je neko, kako sam veli, besramno iskopirao sa drugog bloga. A na tom drugom (pardon: prvom!) blogu otkrivamo da je priča prepisana iz knjige, dakle opet na određeni način maznuta.

E sad, kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu. Štaviše, trebalo bi nam više ovakvih krađa, pogotovo bi bilo poželjno da budu na uštrb onih drugih.

Kad već ne može drugačije.

– * –

Ljubav i taksista

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.

Nastavite sa čitanjem… “Krađe koje to nisu, kaskadno”

Pripali tompus: smeši ti se karijera

Come in here, dear boy, have a cigar.
You’re gonna go far, you’re gonna fly high.
You’re never gonna die, you’re gonna make it, if you try.
They’re gonna love you.

Zamislite kako može da izgleda kad neko klincu od nepunih jedanaest godina saspe u glavu muziku koju ni iskusni ne mogu da razumeju iz prve. A kada je to nešto toliko rastegljivo kao u ovom slučaju, to je već pomalo opasno. Bio sam dete koje ne razume tekst jer još ne zna engleski dovoljno, ne razume strukturu albuma i, pogotovo, ne razume koje sad pa taj Roy Harper i koji andrak su ga pustili da peva tu pesmu na početku druge strane…

Nastavite sa čitanjem… “Pripali tompus: smeši ti se karijera”

Sedam za sedmicu (3-154..160): 1-7. dec. 2013.

Budem li trčao dovoljno uporno, postići ću.

Ova kolekcija je zanimljiva, jer se delom sastoji od zaboravljenih snimaka koje sam spasao isključivo zahvaljujući činjenici da sam bio lenj da fotografišem tokom dužeg perioda. Bila bi šteta da je propalo.

Jeste, ja to tražim zrno dobrog u nečemu ne baš tako dobrom. Računam da to ponekad nije loše raditi. Popravlja raspoloženje. To jest, meni je popravilo. Winking smile

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-154 do 3-160): 1-7. decembar 2013.

Pa, da zavirimo.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-154..160): 1-7. dec. 2013.”

Najbolje mesto u bioskopu

Napomena za mlađe čitaoce: bioskopi su zaista postojali, bilo ih je u svakoj varoši i posećivali smo ih često.

Elem, priznajte: u svom omiljenom bioskopu imali ste omiljenu zonu za izbor mesta. Do saznanja da je to mesto najbolje došli ste nekim sopstvenim algoritmom. A kako je danas u multipleksima?

Što bi rekli: ja sam se te napasti rešio. No, ovog vikenda kreće drugi nastavak “Hobita”, a u mojoj kasabi postoji eksperimentalni vikend-bioskop u sali pozorišta. Valjalo bi da overimo.

Algoritam za bioskopu u toj sali nemamo; pozorišne predstave i koncerte volimo da gledamo iz sedmog reda. Poslednji put sam u bioskopu bio pre jedanaest godina…

Sedam za sedmicu (3-147..153): 24-30. nov. 2013.

Paket kojim ću zaokružiti svoje veoma kampanjsko bavljenje fotografijom u novembru posvećen je Jazz & Blues festivalu koji se svakog novembra održava u Kikindi. Započet kao memorijal u sećanje na našeg prerano otišlog prijatelja Geze Balaža, festival je i mnogo pre ove, dvanaeste instance postao dovoljno velik da se može reći da je reč o ozbiljnoj stvari. Pohodim to dešavanje redovno – naravno, sa fotoaparatom.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-147 do 3-153): 24-30. novembar 2013.

Nalik onom kontigentu sa dva turnira u sedećoj odbojci, bila je ovo prva prigoda da angažujem Dugu Cev u specifičnom okruženju. Bilo je u slast: od 420 fotki koje sam za tri večeri napravio, skoro polovina je urađena teleobjektivom u ručnom režimu. No, ovog puta sam eksperimentisao više nego ikada ranije. Čak, dozvolio sam ISO 3200; ranije nisam hteo da idem preko ISO 1250. Da vidimo rezultate.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-147..153): 24-30. nov. 2013.”

Utovar nedeljom, 8. decembar

Da li je teško najpre odbrojati do deset? Proveriti informaciju? Priznajem, meni ponekad jeste.

Scenario nestrpljenja: 1. Ja kažem da sam ovo uslikao u jednom dečijem vrtiću. 2. Vi počnete da psujete vaspitačicu. 3. Neko od vas otkrije da je ovo ipak ukradena fotka ko zna kog deteta. 4. Vi se pravite kao da nikad niste reagovali. 5. Ja se ućutim k'o govno u travi i nikom ništa. Retoričko pitanje: ko je sve ispao glup?Toliko nam se gorčine nakupilo svih ovih godina da smo postali kratkih živaca. Posledice tog nepopravljivog oštećenja su razne. Nestrpljenje je samo jedno od njih, naizgled bezazleno. A zapravo je strašno. U kriznim vremenima, zbog nestrpljenja lete glave nevinih. U svetu dominacije vulgarnih medija, nestrpljenje se ogleda u žustroj reakciji na vesti koje nisu uvek baš onakve kakvim ih predstavljaju naslovi. Spremni smo da ocrnimo neko dešavanje iako tog dešavanja nema.

Primera ima mnogo. Protekle nedelje se baš desio onaj slučaj o “registru abortusa”. Vest je glasila da se pravi nacionalni registar žena koje su bile podvrgnute abortusu, te da svaki abortus mora da se prijavi tom registru.

Auh brate, ala se podigla kuka i motika… A kako, a zašto, a šta oni misle…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. decembar”