Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sezonska.
Već neko vreme se meračim da pronađem mesto koje ću slikati svakih petnaestak dana, sa iste tačke i sa istim kadriranjem, pa da napravim neki kolaž kroz godišnja doba. Još uvek izviđam teren, ali moguće je da sam našao dobro mesto. Ako se setite fotke s početka oktobra: to je isto to drvo, iz drugog ugla.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (234): 19. novembar 2012.”
Ček’ malo: najpre da pustimo muziku, ima je dosta, pa tek onda kratka reč.
Kad oko veruje, a mozak ne veruje, oko mu veli da veruje, pa onda ono samo promeni mišljenje… to izgleda, otprilike, ovako:
Kao da smo ovo već gledali negde jednom. Vrag će ga znati. Možda je to bila optička varka. 
Jeste ovo zapravo snimljeno sedamnaestog, ali beše već prošla ponoć…
Može biti, setićete se da sam nedavno imao fotku dana snimljenu u ćumezu legendarnog imena “Mojo club” u Senti. Tamo pre četiri nedelje beše održana promocija knjige “Umetnost pobune” Ivana Ivačkovića, a posle je nastupio bend Pro Rock Angels, The Rolling Stones tribute band, sa kojima je i Ivan odsvirao nekoliko numera. Karavan se preselio u Kikindu: u subotu uveče, promocija je održana u Kikindi, sve sa svirkom rečenog benda. I beše baš dobro.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (233): 18. novembar 2012.”
Moram da odslušam ovo, sinoć je nedostajalo. A da usput podsetim i vas na tu pesmu.
Sinoć?
Da li nas sećanje drži kako treba ili ga prilagođavamo dešavanjima tako da se ne bi pokazalo koliko smo glupi ispali?
Jedna od stvari koje nam najviše smetaju da napredujemo u životu: mentalna slika, da ne kažem fiksacija, koja projektuje očekivanje, a po pravilu nikada ne odgovara događajima i pojavama. Kada bismo samo bili veštiji da manje očekujemo, a više procenjujemo na osnovu realnog iskustva i, možda, zrna pameti, lakše bi nam bilo i bolje bismo prošli.
Trik je u tome što uzvodno stvari izgledaju drugačije nego nizvodno: sećanja prilagođavamo tako da očekivanja ispadaju ispravna, pa izgleda kao da trud razmišljanja nije bio potreban… A razmišljanje je, kao što znamo, najteža disciplina poznata ljudskom rodu i zbog toga tako malo ljudi upražnjava tu disciplinu. I eto, kad se osvrnemo, nekako ispadne da je sve u redu… Čak i ako ste doživeli neko iznenađenje, posle nekog vremena ćete verovatno tvrditi da ste bili u stanju da predvidite da će se tako nešto desiti, samo eto, baš tog dana niste pazili…
Upoznajte zamlatu nedelje: napravio je mašinu za klasiranje bombona po bojama.
Mada, ako ćem opravo: zna se da je Eddie Van Halen u rider listi stalno navodio da želi činiju punu m&m bombona, pri čemu su odstranjene one braon boje. Bila bi to primerena mašinerija za njega…
Stop!
Ama, nije mi to što sam u danu koji sam ispratio u veselom društvu odradio ni manje ni više nego tri bogate sesije (koje nemaju nikakve veze jedna s drugom). Nije mi ni to što sam danas, posle nešto manje od sedam meseci posedovanja DSLR fotoaparata prešišao brojku od 10.000 ekspozicija (i neka sam! Imam barem 3% vrlo dobrih i odličnih fotki, što opravdava napor). Nego mi je to što sam, kao retko kad, ošinuo ekspoziciju za koju sam odmah znao “to je ta”, čak i ne proveravajući na displeju kako ona izgleda.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (232): 17. novembar 2012.”
Ovu pesmu vam puštam i slušam sa vama u dobroj veri da ćemo uskoro dobiti još jednog saradnika na Suštini pasijansa, čoveka koji definitivno ume dobro da piše – a mnogo zna o temama koje će biti polazne za njegov angažman ovde – i koji će preuzeti uredništvo nad muzikom za popodne. To je nešto čemu muzička zavesa može da se bira samo iz košare sa najboljim materijalom rock literature. Recimo, štogod od Led Zeppelina. 
…Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?