…Tačnije, na Tenerifama. Učinite sebi uslugu i pokrenite ovo u režimu punog ekrana.
Brat moje kume živi na Tenerifama sa svojom porodicom. Trenutno je u Kikindi, moraću da mu pokažem ovaj klip i da ga pitam za te magle.
Author: Grba
Jedna na dan (49): 19. maj 2012.
Moglo je da bude svašta. Sreća vaša i moja, bio sam mrtav umoran…
Mogu ja sad da ispaljujem mediokritetske hvalospevno-nikakve kritike Noći muzeja, ali ove godine to nije imalo šmeka kao ranije. I pritom nisam ni zloban ni pakostan, jer podržavam tu inicijativu i dalje. Jedino… Uh, hajde da ućutim. Tek, dan je bio dovoljno naporan, kasno smo stigli u Kuriju i štrikao sam fotoaparatom bez osobitog plana – osim jednog. Bio je to plan da uhvatim bar jedan kadar nečeg što očigledno aludira na rustični karakter stare kuhinje. Imao sam sreće, jer sam našao objekte vredne slikanja ka tom cilju:
Večera je gotova
Ne mislim da vi sad treba da budete gladni, tek je popodne. Ali ako ste davno ručali, ogladnećete dok preslušate ovo. A valja da preslušate. A pošto je Peter Gabriel multimedijalni umetnik još od doba kad reč “multimedija” nije ni postojala, valja i da gledate. I da pazite na času. elem, ovo je škola.
Mnogo je vremena prošlo, bilo je vremena da se stvori nešto uporedivo sa ovim. To se nije desilo. Ne zato što niko nije hteo, nego zato što niko nije umeo. Bowie se beše približio, ali njemu je prangija bila draža.
A sad pravac na Noć muzeja!
Imitacija dvadeset pet glasova
Najpre mi se učinilo kao puko kreveljenje, a onda sam skontao da tu ima nešto. Pa sam pogledao ponovo, pa sam rešio da podelim sa vama. Pazi sad:
Ne znam ko su svi glasovi, ali na osnovu onih koje sam prepoznao, ne sumnjam da je vrlo uspešno.
Jedna na dan (48): 18. maj 2012.
Najzad malo lepog vremena. Najzad šetnja sa fotoaparatom u ruci.
Kad sam se dočepao sat vremena šetnje po gradu, nisam mogao da se obuzdam: toliko brzo sam šetao da ništa nisam slikao. A nije mi bilo toliko ni važno: dočepao sam se malo kretanja. Kasnije tokom šetnje, zadao sam sebi zadatak: napravi razglednicu. Daj fotku nečeg zanimljivog. Taman udarilo popodnevno sunce, a uoči izbora su najzad skinuli skelu sa ulaza u opštinu, baš bih mogao toranj… Ne… Crkve sam već x puta slikao, sam sebi sam dosadio. E, da: replika kostura mamuta u svorištu Kurije; hajde da nađem bar jednu zgodnu sliku. I evo je:
Ulica Bejker
Kako da prođemo sedamdesete bez najomiljenijeg pasaža na saksofonu na svakoj radio stanici koja je držala do sebe?
Ne znam da li ste primetili: “Baker Street” je pesma koju je moguće slušati ko zna koliko puta u krug, a da ne dosadi. Ne znam zašto je tako; verovatno zbog genijalnog sklopa melodije, valjajućeg ritma i perfektne produkcije. Meni najdraži detalj je onaj furiozni ulet gitare na 4:49.
Još malo pa vikend. Imaćete šta da zviždućete dok se ne opustite sasvim.
Kako nežno probuditi dete
Šta da radite kad dete reaguje nervozno i burno u času kad morate da ga probudite? Ko god je probao, zna kakav je to rebus: ni mamina nežnost ne uspeva. Rešenje, izgleda, ipak postoji, ako prepustite uvežbavanje tehnike starijoj braći i sestrama, kao u sledećem klipu. Dakle, najpre naučite dete da voli grunge, a onda mu pustite muziku kad želite da ga probudite. To izgleda otprilike ovako:
Svojevremeno sam stavljao tajmer na radio stanicu na muzičkom stubu koji smo imali u dnevnoj sobi. Funkcionisalo je dok nismo oguglali. Ovakve eksperimente nisam pravio.
Jedna na dan (47): 17. maj 2012.
Ne, neću vas gnjaviti ovom igračkom kao što sam davio sa klikerima (ali klikerima hoću, kad dođe vreme). Ovo sad je pitanje časti…
Sve je počelo tako što sam, skoro u isto vreme, radio neki test kontrole oštrine objektiva (tehnička priča, momentalno nebitna) i primio neke kritike svojih par fotografija na nekakvom šalala forumu. Za onu jučerašnju fotku, jedan šalabajzer me je pitao “a zašto si preturio fotografiju u sepiju”. Došao sam na ivicu da pobesnim, mada mišljenje dotičnog nije bitno – pogotovo što ja znam da ono nije prebačeno u sepiju nego sam pešice izolovao boje u sceni, i to više pre slikanja nego u postprodukciji. Dabome, hteo sam da proverim šta se zapravo dešava. Pet minuta kasnije, imao sam sledeću fotku spremnu za slanje:
R.I.P. Donna Summer
Danas je na neko bolje mesto otišla Donna Summer. Bilo joj je samo 63.
Nikad nisam voleo taj derivat R&B muzike koji je ona negovala, uvodeći jedan čestit žanr u diskomaniju. Ali, nikad nisam osporavao da je to radila fenomenalno.
‘Oću plavo nebo!
E, dosta je bilo kiše!… Prizivam Mr Blue Sky u pomoć!…
Velika stvar. Za mene važna i zato što sam u vreme kad je ova pesma bila hit počeo da hvatam konce ko je ko u aktuelnoj muzici. Elem, počeo sam da slušam “Veče uz radio” i legendarnog Nikolu Karaklajića; bila je to moja prva ozbiljna škola rock’n’rolla.