Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Artur Klark je jednom rekao: “Mi svoju planetu nazivamo Zemlja, a jasno je da bi trebalo da je zovemo Okean.” Posle slike koju sam juče video, pitam se da li je Klark bio u pravu.
Većina nas zna da nešto preko 70% površine Zemlje prekriva voda. Uglavnom je to površina okeana. Znamo i to da globalna klima jako zavisi od temperature okeana te da su sve brige o globalnom otopljavanju uprte u nivo vode na planeti.
No, znamo li zaista koliko vode postoji na planeti?
…a mogli biste dobiti i batine, zato pripazite na kome ćete da iskoristite ovo što budete naučili u ovom video-zapisu.
Imate li neki favorit? Nešto mislim da isprobam beli konac ili onu bocu sa vodom. A što se tiče poslednjeg, to je ovo. [EDIT april 2013: YouTube briše takve klipove čim ih uhvati jer ne želi da korisnici budu krivo navođeni.]
Opet su počele da me progone neke stare teme: ograničeno osvetljavanje, improvizovani studio na stolu, elementi detalja… A sad sa novim parametrima koje imam i nekim koje sam izgubio…
Već nekoliko dana iskušavam da izvedem nešto, pa mi ide teško jer je jako teško raditi sa DSLR aparatom na stonoj postavci. Već sam nekoliko puta pokušavao i stalno neki đavo fali: te nije dobar fokus (iako sam ja mislio da jeste) te nije dobro svetlo (iako se činilo da ga ima dovoljno) te greška u postprodukciji (što već mogu da popravim, ali ko još voli podgrejan krompir). I večeras najzad uspem. Izvadio sam prvu uspešnu iz špila: ona možda čak i nije najbolja u sesiji, ali baš me briga: dokumentujem konačni uspeh.
(Radni podnaslov: Uživajte u galami!)
Danas je 66. rođendan Roberta Frippa i red je da mu se sa malo pažnje odužimo za muziku koju je stvorio.
Album Red je možda najčudniji u celom opusu grupe King Crimson. Još u toku rada u studiju, Fripp se razočarao u ono što je naučio o tome kako realni svet funkcioniše. No, naslovna numera ostaje kao jedna od najžešćih gitarističkih krljačina koje je grupa ikad stvorila. Pustite glasno.
(a posle može i bonus sa istog albuma)
Uvek neverovatni Bill Bruford i uvek pomalo sirovi John Wetton u pozadini dadoše šmek koji se nikad više nije ponovio. Da, bilo je drugih čudnih kombinacija u opusu grupe, pogotovo četvorka koja je okupljena 1981. godine (Fripp, Belew, Bruford, Levin). Ali, to je neka druga priča.
Sve počinje i završava se sa mapama. Evo, pogledajte:
Link je promenjen; originalni video klip je blokiran. Zato nije više na raspolaganju ni usporena HD verzija koja je trajala 11 minuta. Šteta. Ali ajde-de, narušena su materijalna prava proizvođača softvera.
JEDONIZAM (im. m. –zma): posebna grana hedonizma čiji sledbenici upražnjavaju uživanja u sferi jedenja.
Sa Banetom se motam već mesecima, nikako da se sretnemo i ispričamo kao ljudi. Taj susret je najzad upriličen (posle jedne perfektne epizode sinhroniciteta°) i to u restoranu koji obojica volimo da pohodimo: mirno i tiho mesto, dobra klopa, čestita usluga, pristojne cene. A u jedonističkim pojedinostima, to je izgledalo ovako:
U subotu se ponovo održava Noć muzeja. Nemojte propustiti bar tog jednog dana.
Projekat “Noć muzeja” je jedan od najboljih motivacionih projekata u kulturi koje sam ikada video ili za njih čuo. Prosto, ideja je da se od neke izložbe napravi cirkus u večernjim satima i da se poseta muzeju izvede kao nekakav osobiti, vanserijski večernji izlazak. Ideja je prosta i besprekorna, kao i sve druge genijalne stvari. Koliko ono beše, ima jedno pet-šest godina da je krenulo van Beograda svuda po Srbiji, pa je stiglo i u Kikindu. A u Kikindi sve neki hedonisti i planetarno svesni likovi, ne daju se prevariti, nego naprave neko kapitalno ludilo svaki put…
Danas pikanterija.
Postoji nekoliko sličnosti između grupa Colosseum i Colosseum II: prva sličnost je ime, druga da ih je osnovao i vodio Jon Hiseman, ludi bubnjar koji je integrisao kompletnu prog-rock scenu Velike Britanije u suvisli žanr, a treća da su članovi grupe redom bili virtuozi. Ima i ona o komercijalnom neuspehu, ali kad je to pametna muzika pravila pare…
Ovog puta se prisećamo druge instance Hisemanovog projekta: ludilo koje Don Airey i Gary Moore izvode u ovoj svirci je vredno vaše pažnje. Čak i bez obzira na to što je ovaj snimak prilično krljav.
Grupa je potrajala dva svoja albuma i jedan projekat sa A. L. Webberom (Variations). Onda je najpre Gary Moore otišao svojim Ircima u Thin Lizzy, a nekoliko meseci kasnije Don Airey zbrisao da radi sa grupom Rainbow.
Ovo nisam radio odavno: predstavljam nekog čije učešće na blogu je do sada bilo samo u fusnotama, da ne kažem u komentarima. Zamišljao sam ga odavno kao redovnog autora na blogu, ali nisam smeo da ga pitam… Dok se kockice nisu složile, same od sebe ili uz nečiju pomoć, ko bi znao…
Kada jednu osobu nazivate sa više imena, to može da ima nekoliko značenja. Da se osoba krije, pa ima nekakve leve identitete. Da je uvišestručena ličnost, daleko bilo. Da se kreće na previše mesta. Ili, kao što je slučaj sa mojim drugom Draganom Nedeljkovićem, da na 
mnogo ljudi ostavi razne utiske, a da im usput pripomogne sprdati se.
Vi ste ga upoznali već na Suštini pasijansa, potpisuje svoje komentare kao D. R. Fairday. A ja? Upoznao sam ga kao nekog sa korisničkim imenom ‘ndragan’ na starom Sezamu. Pa smo onda našli poneku zajedničku temu; pa smo se uto i sreli par puta, najpre u Kikindi, gde je dolazio iz obližnjeg Zrenjanina da održava nekakve programe u državnoj kompaniji za radove u zdravstvu; taman da zbriše do mene na kafu sa ukusom kafe.
Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav petom saradniku Suštine pasijansa”
Dok oni tamo na Floridi daju iPad majmunima sa komuniciraju (i time implicitno šalju razne poruke), dvojica su našla način da vešto i pametno održe prezentaciju o gradu koji vole.
Nemam šta veliko da komentarišem. Kapa dole!