Author: Grba

Koju od tri sesije da odaberem? Izgleda nijednu – dobio sam zadatak za slikam zmaja!

Tokom dana, malo sam eksperimentisao sa nekim lampicama i njihovim odsjajem u ogledalu; ništa slavno, loše sam pristupio tom zadatku. Onda je naišao Marko sa nekim silnim balonima, pa smo se malo i slikali dok smo se družili. Ni od toga ne bi ništa posebno, osim fotki za arhivu. Džoker-prilika je došla predveče, kad smo odneli paketić Luki…

Sad, bilo je tu fotki za izbor, ali u nekom času je došao nalog da slikam zmaja, sve sa uputstvom koje je zvučalo kao da mi ga je uručila ruska mafija: da to posle stavim na Suštinu pasijansa.

Kud ću, šta ću, poslušam…

Još i bljuje vatru, boktemazo… Valjda sam se izvuk’o, odma’ vidiš da misli ozbiljno…

Mišn delimično akomplišd. Ajd1 fotka, nego Marinko i ja smo imali ideju da bacimo čep od tog štoka što se vidi u pozadini. Dobro da nismo, jer se nismo ni proslavili u pokušaju da… Al’ dobro, biće prilike, spremio sam ja jednu flajku Four Roses za večeras…

A sad malo novogodišnjih ikonografskih detalja. Nije da ih nema po kući.

Ne sećam se kad smo poslednji put imali jelku u kući. Stvar stoji ovako: sečene male jelke ne kupujemo iz principa, jer takve seče smatramo zločinom. Kupovali smo žive jelke, pa ih posle presađivali u dvorište, ali prostor za drveće je sad popunjen (najveći bor koji je tako posađen sad je dobro viši od kuće). Imamo neke veštačke jelkice, zadovoljavaju neke uglove. Ali glavni novogodišnji ukrasi u kući su mali, stoni: Jasna napravi stone aranžmane od nekoliko grančica bora i raznih figurica. Koliko primećujem, sad je negde našla i nove svilene bombone, one klasične, staromodno pakovane. Evo kako to izgleda u jednom od nekoliko aranžmana:

Nema šta posebno da se priča; Svetlo sam lako ujednačio kombinujući tri izvora, malo sam se igrao rasporedom svetla i boja u postprodukciji (ništa jako bitno), i evo opet vinjete, nisam odavno.

Pravi hit je, zapravo, to što sam osvetlio tog Deda Mraza levo – to je šuplja keramička figura sa izrezima. Gurnuo sam baterijsku lampu iza, pa te izrezane zvezdice svetle; ovde izgleda kao da su nacrtane i jako bele; kad su neosvetljene, tamne su i izgledaju bez veze.

Ništa posebno, a opet, baš mi je po volji. Mišn akomplišd, sve sa šljokicama na stolnjaku koji je moja tašta kupila u Turskoj, dakako pod uticajem neke od onih tralala serija.

Kad ti nešto neuredno upadne u pogled, pa izazove toliku pažnju, osetiš potrebu da upadne i u kadar u fotoaparatu.

Tokom dana sam morao da prozujim gradom. Baš sam se iznenadio gužvom u saobraćaju, ali to je neka druga tema (ona u kojoj se objašnjava za što postoje semafori za ukras na bezveznim raskrsnicama, a zašto ih nema tamo gde je neophodno da regulišu zakrčenja).

Šetajući tako od tačke A do tačke B kroz jedno kvazi-dvorište nekih zgrada u centru, upadne mi u oči zabat jedne zgrade koju su nekad smatrali lepom. Boktemazo, ala je oronula. Šta ću: izvadim fotoaparat i puknem dve ekspozicije. Posle se ispostavilo da su to bile jedine ekspozicije koje sam načinio u toku dana. Priznajem, malo sam bio lenj, malo je to i stvar principa.

Na putu kući, palo mi je na pamet da bih mogao da u postprodukciji iskušam jedan filter koji sam ranije baš probao da učinim iole zanimljivim jedan eksterijer načinjen po sivom danu. Tako i bi.

Utisak je ispao baš onakav kakvim sam ga očekivao; poređenje sa osnovnom obradom bi pokazalo kolika je to razlika i zašto je ovo ispalo nadmoćno. No, ovo nije škola obrade, nego projekat “jedna na dan”. Hoću da kažem: mišn akomplišd.