Author: Grba

Godišnjica Ravelovog “Bolera”

Obratite pažnju da sam ime dela napisao velikim slovom i pod navodnicima, pa još sa prisvojnim pridevom. I time, naravno, učinio sam da vi sad mislite na jedan određeni bolero. Koliko vas je mislilo da je to vlastita imenica?

Na današnji dan pre 83 godine, 22. novembra 1928, svet je prvi put čuo izvođenje “Bolera” Mauricea Ravela, delo koje se danas smatra najpopularnijim komadom za simfonijske sastave.

Manje je poznato da svetom kruže dve verzije “Bolera”. Recimo, možete čuti onu šestominutnu verziju koju svira orkestar onog ludaka koji je uspeo da uvede kič u muziku koja često nosi epitet ozbiljne (a opet, kao da se iko iz familije Štraus ponašao iole drugačije nego Andre Rieu – bili su prevashodno salonski zabavljači). Međutim, relevantna je verzija koja traje nešto ispod sedamnaest minuta i koja u notnom zapisu ima ideju o neprekidnom kreščendu, od početka do kraja.

[EDIT mart 2012: verzija od 17 minuta više ne postoji na YT; zamenio sam je verzijom koja traje 15:30; sve je stvar senzibiliteta dirigenta; neki vole da ubrzaju malo]

Muzičkom notacijom, ceo orkestar se vodi iz ppp (pianissimo possibile) u fff (fortissiomo possibile). Tri p i tri f su van neke nominalne ravni u muzičkoj notaciji dinamike… ali to nije ništa, jer je Čajkovski koristio šest p i četiri f, Maler po pet, a György Ligeti je išao do osam – pa ko kako razume da treba da se izvede…

Ima da se kaže (i čuje i vidi) još ponešto.

Nastavite sa čitanjem… “Godišnjica Ravelovog “Bolera””

Fotografija dana, 21. novembar 2011

Ovo nije fotografija, ali šta se tu može: za bolje nisam imao daha…

Ceo dan se mrcvarim jer sam prošle noći okrenuo cajger na dnevno radno vreme, pa sam bio dremljiv još kad sam ustao u šest ujutru… Kopao sam posle po gomili knjiga i stalno mi je smetala nekakva kutija od patika u kojoj…

De, čekaj malo. Polako.

Dakle, kutija. U njoj se nalazi kolekcija od jedanaest crteža na papirima formata A4. A tu kolekciju su mi ekskluzivno upriličili Kaća i Marko kao rođendanski poklon, pakujući je u kutiju od patika na čiji poklopac su pride napisali i čestitku. I sad ja čuvam tu kutiju, nemam kud… Party smile Rekoh sebi odavno  da bi trebalo da digitalizujem sve crteže, što do sada nisam uradio. I tako, večeras mi dođe žuta minuta da napravim kolaž od dve najomiljenije: dečica su napravila po jedan rad na temu “čika za kompjuterom”. I kao što rekoh, to sad teško može da se smatra fotografijom, ali bože moj, nemam skener nego turam crteže pod objektiv…

Fotografija dana za 21. novembar 2011.

I tako, kod Marka imam svoju fotelju “na točkiće”, a Kaća je pripazila da mi obezbedi tastere od 1 do 12. A gde sam lepše ispao, ne mogu da odlučim. Kod Marka sam nasmejan, a kod Kaće mi je sačuvana kosa vezana u rep. I kod Kaće se ne vidi da imam 0,125 tona…

More, kako vam drago. Mišn akomplišd.

Važno da se lepo zove

Citat dana dolazi od čoveka koji je imao strašan peh da misli svojom glavom još kao jako mlad. Onda se taj peh pretvorio u greh, a grehu je pripisana kazna koju su pojeli skakavci. A čak i kad je bio u prilici da kaže sve što ima, u vremenu kad se to najzad smelo, našao se način da ga tuku još malo. Pa makar i na ulici.

Borislav Pekić (1930-1992)

 

Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena, beskonačan je… Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije.
Hitler je genocide nad Jevrejima nazvao eufemizmom “totalno rešenje jevrejskog pitanja”. Posledice nisu bile eufemističke.

Borislav Pekić,
u eseju “Spasonosni eufemizam rđave stvarnosti“

 

Ne znam da li ste čuli i posetili blog na kome se objavljuju misli Borislava Pekića. Nije zgoreg da svratite tamo ponekad i pročitate ponešto. Vredno je svake sekunde provedene u čitanju.

Koliki je svemir…

…Ko će ga znati. Što reče onaj “veći je od mog dvorišta, to je sigurno!”…

A onda, opet pomislim: razmišljanje o veličini svemira je toliko antropocentrično da možemo slobodno i da se okanemo takvih misli.

Fotografija dana, 20. novembar 2011

Ponekad iz mene izbije stari ljubitelj mačaka… A ova je izazvala i jednu asocijaciju…

Odavno u kući više nemamo mačke. Razjurili ih kerovi koji, osim što su lepi, nisu ni korisni ni isplativi. Ali dobro ,to je neka druga tema: kad živite u kući u varoši u kojoj ima mnogo paorskih dvorišta, onda je mačka neophodna. Pogodićete i zašto…

Svakakvih mačaka je bilo u našoj kući. A najbolji lovac od svih beše neka mačka koja se prišljamčila u domaćinstvo kao ratni veteran: bila je to ona poludivlja “tigrasta” sorta, a kad je došla već je bila bez repa i bez jednog oka. Tamanila je pacove do mere da ih na kraju više nije bilo na tavanu. Noćima smo slušali borbe na tavanu, a onda smo s jutra zaticali pacove na travnjaku, pa čak i na terasi. Manje gadljivi bi se prisetili da je to bio dobar znak: kada mačka ostavi svoj ulov ispred domaćinovog praga, to je znak vrhunske privrženosti domaćinstvu – to zver deli svoj plen.

Svega toga sam se setio kad sam danas, ispred pekare, video jednu mačku kako mirno leži na zimi dok ljudi prolaze. Prišao sam joj lagano u nameri da je ne uplašim dok je budem slikao – i uspeo sam. Ostala je da leži i kad sam otišao.

Fotografija dana za 20. novembar 2011.

Možda scena nije baš najprijatnija za gledanje, ali tako je to u stvarnom životu – suočavaš se i sa stvarima koje nisu baš lepe za gledanje. Što se mene tiče, ovo je uspešno uhvaćena slika životinje sa kojom sam imao kontakt očima. Mišn akomplišd.

Happy Birthday, Skydog!

Da nije podleteo motorom pod onu prikolicu i da je uspeo da pregura sledećih četrdeset godina, kao što je to uspeo njegov brat, Duanne Allman bi u danu za nama verovatno organizovao neku žurku da obeleži svoj 65. rođendan. Otišao je da svira negde drugde tri nedelje pre nego što će napuniti dvadeset pet.

Ostaće da se pitamo šta je sve moglo da bude. Bio je zvezda, ona najsjanija.

Gitarista kakav se verovatno neće ponoviti. Onaj mali što je danas na njegovom mestu… Blizu je, ali ono je sasvim drugi senzibilitet. Pa dobro, ostaće zapisi. Vredni zapisi.

Nema više ko da napravi ovakav solo. Ima drugih, istina je, i to doooobrih. Ali niko ne zvuči tako kako je zvučao Skydog.

Ko zna pravi li žurke tamo gde je sad…

(Tnx Brian via FB)

Pozdrav četvrtom saradniku Suštine pasijansa

Vreme je da pozdravim četvrtog stalnog saradnika Suštine pasijansa. Još jedan stari drugar iz virtuelnog sveta kreće u akciju. Ekipa je najzad kompletna!

Poslednji koji se pridružuje prvom timu stalnih saradnika Suštine pasijansa je Boris Bjelošević. Morao sam da budem malo strpljiviji dok nisam dočekao njegov pristanak, ali kao da nekud žurimo – znam da je vredelo strpljenja.

Aleksa puta pet! Fotku potpisuje novi saradnik Suštine pasijansa!Možda ste Borisa već upoznali prateći njegove komentare na Suštini pasijansa. Možda se vaše pamćenje odaziva na prilog o jednoj veoma zanimljivoj fotografiji koju je načinio uz pomoć jednog šarmantnog mladića. A možda se setite i nedavnog priloga o jednoj pesmi, koji mi je Boris poslao, pa sam ga ja objavio.

E, odsad će Boris objavljivati direktno, sam potpisujući svoje priloge, kao što je red.

Kao i u slučaju saradnje sa Milošem, sad sam u situaciji da psujem na zlehudu sudbinu potpadanja pod uticaj virtuelnog sveta. Elem, ni Borisa do sada nisam sreo uživo, a već bi i udba pogubila konac kad smo se združili. I u zbrci u kojoj sam ovih dana, požalim mu se da ne mogu da premotam dovoljno unazad. Na to me moj (očigledno dovoljno mlađi) drugar podseti na epizode koje sam i sam zaboravio… Eh… Drugovali smo u nekim esnafskim budžacima starog Sezama. Pa se to proširilo na prekopavanje šta ja to imam u svojoj fonoteci, a šta ima on, a da se tiče Saše Vasića (uh, duga priča), pa reč o ovom, reč o onom… Bilo je toga, nije da nije.

Kaže da mi još nije zaboravio, mada beše poodavno, ono što sam mu učinio kad sam ga imenovao kao “kolega Boris Bjelošević” u nekom stručnom članku u jednom časopisu. Dok sam ja zaista smatrao čoveka kolegom (u to vreme sam se bavio istim poslom kao i on), njegovim kolegama je to zvučalo a bit too much, pa su ga oslovljavali “zvanično” neko vreme… U krajnjoj posledici, ispadoh kriv što su drugari s basketa prestali da koriste pretprošli nadimak u žaru igre (“Drrrrs! Dodaj, sam sam!”); uh, nisam znao da moj loš uticaj dopire baš dotle… Surprised smile Embarrassed smile Just kidding Winking smile

Prvo Borisov prilog ćete pročitati nekoliko minuta posle ove najave: u tekstu je opisan arhetip ponašanja u onome što uskoro započinje u zimskom talasu: “Slave u Srbalja“.

Utovar nedeljom, 20. novembar

Pitali Jovana Hadži Kostića kako postiže da napiše toliko komentara svakog dana. Otkud vam toliko ideja za “Tako reći nezvanično (TRN)”, pitali ga. Čitam novine, pa izdvojim samo nekoliko gluposti, govorio je on.

Ispovest nepoznatog autora

Ostavite svoj automobil na parkingu ako ste malo više popili u restoranu. Odvezite se kući autobusom.Hteo bih da podelim sa vama iskustvo koje se tiče pića i vožnje.

Elem, pre neko veče, izađem na večeru sa nekim prijateljima. Pa eto, popio sam malo više piva nego što sam isprva mislio da ću popiti. Shvatio sam da sam mortus pijan i – nećete mi verovati šta sam uradio – odlučio sam da odem kući autobusom. Da, autobusom.

Kući sam stigao sigurno i bez ikakvog incidenta. A to me je baš iznenadilo: jer znate, ja nikad pre te večeri nisam vozio autobus.

– * –

Naduv'o se pa ga boli patka za fudbal... Čekaj malo: pa reprezentacija Srbije igra nezainteresovano i bez potrebe za džointom. Koji nadrak onda da ih čuvaju?Specijalci su čuvali naše fudbalere u Hondurasu. Baš mi je milo. Samo mi nije jasno zašto.

Mislim, koji su andrak oni tražili u Hondurasu? Ako im je bilo do igranja fudbala sa sebi ravnima, mogli u da odu u bilo koje selo na Ibarskoj magistrali i da se pokrljaju sa ekipom.

I onda bi ostalo novca za put one dve devojčice u Južnoafričku Republiku.

– * –

Wonderbra je kao kesa čipsa – tek kad otvoriš, shvatiš da je poluprazno.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. novembar”

Simbioza

Još jedan primer, ovog puta virtuelni, udruživanja interesa u prirodi u cilju boljih uslova za preživljavanje.

To, izgleda, nisu naučili samo još oni koji nam kroje kapu.

Oprobajte ovaj film u HD rezoluciji, ako imate resursa.