Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Stig’o kitnikes! Stig’o kitnikes!
Sećate se onih dunja?
E, pa drugari nam svratili ove večeri na čašu vina, pa poneli obećanu poslasticu!
Manimo se priče. Mišn akomplišd! 
P.S. Dobio sam dva kitnikesa, a jedan je u obliku CD-a. Da sam ga pokazao, morao bih da objašnjavam. A kao što rekoh, manimo se priče. 
Sve se mislim, subota je uveče, valjalo bi malo dobre muzike… Malo, rekoh. Znam da je ima mnogo.
Zadatak: pronaći jednu numeru koja izuva.
Odmah sam se setio. Dragi moji, izvolite dvojicu velemajstora: Nigel Kennedy i Jeff Beck.
Drž’te se.
Namerio se junak na junaka.
Što bih voleo da znam šta promiče ovim ludacima kroz glavu dok sviraju. A onda, shvatim: nije važno. Dovoljno je to što imamo pristup muzici iza koje nema dalje.
Muzika iza koje nema dalje.
Pa dobro, šta sam ja to Bogu zgrešio, pa da moram da dobijam zgužvane primerke? Ima li koga da to spreči?
Kreten se vratio. Onaj isti koji savija National Geographic popreko, pa slomi riknu. Ovo je drugi najgori lom koji sam imao u kolekciji projekta “pretvori časopis u origami pred kućom pretplatnika”. Gotovo je: jedino rešenje za ovaj košmar je da prestanem sa pretplatom. Moj poštar rešio da me vrati u dvadeseti devetnaesti osamnaesti vek, pa to ti je. Toliko mi je zgadio pristigli primerak da mi je trebalo nedelju dana da ga prvi put otvorim i prelistam, a gotovo deset dana da pročitam prvi članak. Dobro de, bilo je malo i gužve i prokrastinacije, svega je bilo, samo moj poštar opet gužva moje časopise.
I evo, dve nedelje su prošle otkad mi je novembarski broj stigao, a ja stižem tek u prvoj noći vikenda da prelistam aktuelno izdanje za vas…
Znate već kako ja to radim svaki put: pola litre jakog čaja od mente, a u slušalice puštam Radio Paradise… Wow: Ray LaMontagne – Henry Nearly Killed Me! Kakva mina, brate: nema pisanja dok se ovo ne završi!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam novembarski National Geographic”
Sve je u perspektivi. Postoje svetovi u kojima i jedna jagoda može da zgnječi junaka…
Ne bi bilo loše da pogledate verziju HD720 u punoj veličini, ako imate resursa. Slika je odlična.
Što bi ono rekli ovisnici o kladionicama: “iz keca u dvojku”: da nije bilo jednog škart-snimka, ko zna kad bih uslikao ovo. A kanim se odavno.
“Da li mi ovo dobro stoji?”, upita me Jasna. “Slaže li mi se sa bluzom?” Jao, što ne volim kad mi ostavlja ta pitanja. No, šta da se radi: posao joj takav da je u kontaktu sa mnogo ljudi, mora da misli na spoljni izgled. Ja radno vreme provodim u trenerci i papučama… A to o čemu je pitala je neka đinđuva, nešto veliko i komplikovano, ima je odavno. “Pridrži ovo, uperi ka toj đinđuvi, sad ćeš da vidiš!”, rekoh i dadoh joj LED lampu da osvetli to čudo. Uhvatim jedan kadar i najzad ocenim naglas: “Odlično je! Evo, vidi!”, kao da nije već videla u ogledalu… Samo je odmahnula glavom; šta će, vezala se s ludakom, pa sad trpi.
Mislio sam da sam našao fotku dana u jednoj jedinoj ekspoziciji. Za sve ovo vreme otkad traje projekat ‘jedna na dan”, to sam uspeo možda još jednom ili dvaput, ne sećam se tačno.
Ali, vraga: tek kad sam otvorio fotku u Lightroomu, shvatio sam da je mutna. Pa da, bila je to ekspozicija od jedne desetinke, presporo da se uradi makro iz ruke. A krupni plan, moralo je da ide kao makro. Jooooj, hoću pravi fotoaparat!…
Nije bilo druge nego da odem do mesta na kom Jasna drži svoju kolekciju perlica, ogrlica, đinđuva, raznih čuda kojima ni imena ne znam. I poigram se onako, bez nekog određenog cilja osim da dosegnem nekoliko ekspozicija kojima mogu da se igram. Radio sam pod malim blicem u aparatu (bilo mi mrsko da kačim veliki) i jedini pravi zadatak beše da napravim snimke koji su pravilno osvetljeni. Nije bilo lako, ali sam uspeo: na kraju sam se malčice igrao nekim filterima i na kraju dobio ovo:
No, bilo je tu još zanimljivih uglova (ovo nije cela širina palete đinđuva) i efekata (mada je dominirala baš ovakva obrada), pa je opet radila statistička metoda “eci peci pec”… Ne: dopala mi se ravnoteža koju sam, sasvim slučajno, pogodio sa ova dva krupna komada na ključnim tačkama kadra. Scenu sam iskosio tokom slikanja i uopšte nisam imao ideju da dobijem baš to. Eto, da ona fotka rano popodne nije ispala škart, ko zna kad bih došao do ove. Mišn akomplišd. 
Danas je tačno 224 godine od rođenja jednog od pionira fotografije i Google u to ime objavljuje prikladni doodle.
Louis-Jacques-Mandé Daguerre je rođen 18. novembra 1787. godine u Parizu. Umetnik posvećen arhitekturi i pozorištu, a sa poznavanjem hemije, bio je skoro idealan da se nađe na pomoći Niseforu Nijepsu, kreatoru prve fotografije u današnjem smislu te reči. Dager je nastavio istraživanja nakon Nijepsove smrti (1833) i uskoro razvio postupak koji je nazvao dagerotipija. Zanimljiv podatak koji nalazim na Vikipediji, a za koji nisam znao:
1839. Дагер је представио своју прву дагеротипију. Исте године француска влада је патентирала дагеротипију и омогућила слободну употребу широм света. Луј Дагер је тиме стекао своју пензију.
Zanimljiv vid humanističkog pogleda na svet…
Uglavnom, Dager je stekao slavu svojim principom hvatanja svetlosti na fotoosetljivu ploču. Ako i nije formalni izumitelj fotografije (ta slava, ipak, pripada Nijepsu), možemo reći da je njegov rad i te kako doprineo popularnosti tehnike. A neki njegovi radovi su danas obavezno štivo u istoriji fotografije. Rad koji vidite je iz 1838. i danas se smatra prvom fotografijom na kojoj se vide ljudi. Pomalo zapanjujuće, s obzirom na to da je ekspozicija trajala deset minuta…
Baš me briga za Diznija, nego ovaj crtać jeste bio revolucionaran.
Na današnji dan pre tačno 83 godine, 18. novembra 1928. godine, premijerno je prikazan animirani film Volta Diznija “Steamboat Willie“. Film je istorijski bitan zato što je to prvi animirani film u istoriji kinematografije koji ima potpuno namenski produciran i sinhronizovan zvuk. Pre toga je bilo napravljeno nekoliko animiranih filmova sa sinhronizovanim zvukom, ali to su bili slučajevi naknadne sinhronizacije već zabeleženih zvukova.
Takođe, ovo je film koji promoviše miša u belim rukavicama Mikija Mausa i njegovu šta-li-mu-dođe Mini. Istina, postoje ranija dva filma u kojima je Dizni upotrebio te likove, ali oni nisu objavljeni pre premijere ovog filma.
Uzgred, možda niste znali: Volt Dizni je hteo da se miš zove Mortimer, ali je to sprečila njegova supruga. A pravo ime Mini je – Minerva. 
Gde su granice dobrog ukusa? Kompanija JBS očigledno nema problem da iskušava svoje potencijalne kupce potrošače.
Da li se posle oglasila kakva NGO ekipa da odbrani dečka od seksističkih komentara prodavačice, to ćemo teško saznati.
Ovo bi moglo da boli… A sad jedan dokument na moj račun.
Bez obzira na varijabilni tempo objavljivanja na Suštini pasijansa (a tako će i ostati), neki plan mora da postoji. To je posebno postalo izraženo sad kad je organizovana ekipa saradnika (uskoro kreće i četvrti stalni saradnik): valja praviti rasporede.
Otkad sam krenuo sa Suštinom pasijansa prošlog marta, za planiranje koristim jednu visoko sofisticiranu metodu uz pomoć nekih uređaja i materijala: išpartam lenjirom komad papira, udarim datume koji slede i vremenske odrednice koje inače koristim, zalepim papir selotejpom, pa opal’ plajvazom po njemu. 
Sad će se naći neko da primeti da sam ja svojevremeno trubio o temo nekom programu koji služi za uređene tabele. Jesam, trubio sam. I ne, Excel nije toliko udoban i efikasan kao što su to papir i olovka. Ovo na stolu mi je uvek u prednjem planu, a ne zaklanja druge sadržaje na ekranu: mogu da se skoncentrišem gledajući u raspoložive vremenske slotove ili da razmišljam okolo-naokolo škrabajući po poljima. Pričajući tako sa Milošem o raznim iskušenjima te vrste, rešim da mu ilustrujem metodu koja se pokazala efikasna za jednog korisnika tokom osam meseci; sad je postala nedostatna u višekorisničkom okruženju… I pošaljem mu fotku koju sam posle još obrađivao i igrao se u pokušaju da istražim razne presete.
Ljuta metodologija, a? 
Taj crvenkasti ton pri dnu je odsjaj sa mojih obraza, pocrveneo sam od stida… 
Not! 
Našao sam zanimljivu kombinaciju preseta koja će dobro poslužiti za isticanje kontrasta nad detaljima. Posebno me se dojmio taj blagi gubitak fokusa na slici; ne govorim o zamućenosti u prednjem planu (makro režim, fokus na sredini), nego ukupnom dodatnom utisku; kad bih vam pokazao neobrađenu fotku, videli biste da to nije mutno. Nisam znao šta ću dobiti, a nisam ni zamišljao unapred šta bih hteo; sa te tačke, mišn lost; nego sam ipak nešto naučio, pa je mišn ipak akomplišd.
Imam nekoliko pitanja za vas. Zamislite ih kao jedno pitanje, pa pokušajte da odgovorite.
1. Koliko često provodite 24 sata ili duže bez kontakta sa resursima na Internetu? Kada vam se to poslednji put dogodilo?
2. Kako reagujete kada ste nasilno offline (npr. nestane struje ili, daleko bilo, računar je u kvaru)? Da li se zbog toga nervirate, makar prikriveno?
3. Koliko društvenih mreža pohodite? Jeste li ponosni na taj broj?
4. Da li vam obilje sadržaja na Internetu pomaže ili odmaže da završite planirani posao? Da li biste bili efikasniji kada biste Internet imali samo 3-4 sata na dan?
5. Kada neko postavi retoričko pitanje “kako smo samo živeli pre bez Interneta”, šta pomislite? Date li neki odgovor u sebi ili samo ponovite to isto pitanje?
6. Poslednji vic koji ste saznali – da li ste ga čuli uživo od nekog ili ste ga pročitali sa ekrana? A da li ste ga poslednji put ispričali ili poslali e-poštom?
7. I najvažnije pitanje: šta je najvažnije što bi danas bilo različito u vašem životu da se Internet nikad nije pojavio u ovom obliku kojim danas raspolažete?
[EDIT: navalili odgovarači da numerišu odgovore na taksativno postavljena pitanja, pa nisam imao kud nego da numerišem i sama pitanja.]
P.S. Pozdrav prijatelju koga neču neću imenovati i koji se veoma zabrinuo za moje zdravlje samo zato što nisam postavio nikakav prilog na Suštinu pasijansa celo popodne i veče, do sitnih sati. Pobogu, čoveče: isključi računar i živi malo.