Author: Grba

Sad zaista moram da zastanem i da razmislim šta da mu uradim. Ako nasrnem na njega i učinim mu nešto nažao, možda ću završiti u zatvoru, ali sasvim sigurno ću učiniti uslugu svetu.

Vratio se.

Hoću da kažem – nemojte mi reći da postoje dvojica takvih, jer to bi bilo previše.

Govorim o poštaru, inteligentnom stvoru koji savije svaki časopis popreko, pa ga gurne u prorez kapije. Može da ga savije i uzduž, pa da ne polomi riknu. Može i da ga ne savije, pa da ga gurne pod kapiju ili pod roletnu; ona prva do kapije je uvek spuštena. Može, poput onog pre dva meseca, da nekako ugura National Geographic u poštansko sanduče. Ili može, kao što je to bez problema nekada funkcionisalo godinama, da uradi bilo šta, samo da ne ošteti moje jebene novine.

Zahvaljujući idiotu koji mi isporučuje poštu, uštedeo sam značajne pare. Recimo, prekinuo sam pretplatu na časopise UNCUT posle pet godina (90 € godišnje, 165 € za dve godine), pretplatu na časopis Digital Camera posle četiri godine (230 € za dve godine), a taman sam se kanio da se pretplatim na još jedan časopis. Vrhunac su bili polomljeni CD-ovi u novinama samo zato što je čovek osetio potrebu da savija origami baš pred mojom kapijom. I danas, kad sam pretplaćen samo na National Geographic, moraću da prestanem i sa tom pretplatom i da pređem na kupovinu na kiosku. Ne mogu više da trpim da poštar pravi origami od mojih časopisa. Ovaj komad je toliko oštećen da ću kupiti drugi. Nije mi do 270 dinara, nego što ja ispadam glup zato što u ovoj zemlji jebena pošta ne ume da isporuči sto grama časopisa na adresu a da ga ne ošteti. Ispadam glup zbog idiota koga štiti ceo sistem Pošte Srbije, od njegovog šefa do upravnika pošte čija izjava “ja im ne mogu ništa” je već postala legendarna.

Toliko sam bio besan da zamalo nisam omašio fotku dana. Napravio sam dve fotografije da bih dokumentovao ovo oštećenje. I jednu od njih puštam mada znam da sadrži barem četiri elementa škarta (paz’ da ne komentarišem koja – ali vi ste slobodni da ih nabrojite u komentaru). Mišn not akomlišd. Biće akomplišd kad u dnevniku čujete da je neki ludak iz Kikinde nasrnuo na državnog službenika i napravio origami od njega i njegovog bicikla.

Izvinjavam se dobrim posetiocima Suštine pasijansa na besu. Mišn not akomplišd.

Ovog puta, moj zadatak je bio da fotografišem. A vaš zadatak je detektivske prirode…

Dakle, samo jednom ranije sam se ovoliko namučio u pripremi fotke dana u kući – kad sam slagao one bojice u krug… Zamisao za ovu fotku je, poput one prekjuče, bio vezan za jedan rad koji sam video u jednom foto-časopisu. Hteo sam da se poigram parafrazirajući scenu; čak je i ogledalo isto…

Rezultujuća fotka je poput onih iz “Tik-taka”: pronađite tri vampira u ovoj sceni.

Neke pretpostavke za izvedbu ove fotke su bile proste: dve ekspozicije sa stalka, pažljivo preuređenje da ne pomerim ništa osim onog što treba, optimalan ugao da olakšam montažu, identična obrada u postprodukciji (srećom, Lightroom ima opciju prenosa svih parametara obrade)…

Lakše reći nego učiniti.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. novembar 2011”

Usporen dan na Suštini pasijansa, moralo je da bude tako. Ja to tako zato što je bio divan dan, divan dan, divan dan, sve sa doboš tortom, jedinom koju volim da jedem. A imam i novi fotoaparat, nosim ga stalno oko vrata.

Iako sam imao i te kako mnogo posla da završim – od one vrste koja samo subotom može da se zgotovi, nakupljeni poslovi bez roka i sitnice koje su nebitne, ali ih valja pozavršavati – opustio sam se i iskulirao malčice. Dao sam sebi za pravo. Zato i lakši ritam na Suštini pasijansa, sve sa pometnjom koja je nastala nakon što je prethodne noći pukla baza, pa se povratila, a jutarnji video klip iz volšebnih razloga dočekao veče da bi bio aftamacki objavljen… Ne, neću se nervirati zbog tehnologije, bilo bi to glupo.

A onda sam od svojih devojčica dobio fotoaparat na poklon… Čule su, valjda, da planiram nabavku, pa su pomislile da mi pomognu… I sad se Jasna pita da li će moja pretnja o stalnom nošenju ovog uređaja oko vrata biti stvarno ispunjena li sam se samo šalio. Sirota, moraće da dočeka prepodne da bi saznala.

A zašto da ne bih. Istina, ne mogu da provalim gde se stavlja memorijska kartica (ili ide film? a možda čak i fotografska ploča?), ali neću da budem sitničav…

U “vrućem lageru” tema za projekat “jedna na dan”, sad postoje teme koje čekaju da se uluči prilika; prosto, ne budem li imao neku akutnu temu, eto prilike. A u danu za mnom nije bilo druge, nego da uslikam butelju od pečene zemlje koju sam, sve napunjenu Bikaverom, vinom koje volim, dobio kao rođendanski poklon od brata i snaje. Mmmm!

Improvizovani studio je sklopljen za pet minuta, malo sam se namučio sa svetlom (uh… ovo postaje sve komplikovanije), ali sam dobio pristojan rezultat…

Ponavljam po stoti put: nema veze što niste profesionalac, pa nema smisla da trošite pare na ozbiljnu rasvetu i ozbiljne (i ne baš jeftine) pozadine. Može to i za 150-200 dinara investicije: kupite crni hamer i nađite način da ga postavite u zakrivljeni položaj od ravni stola do dovoljno visoke pozadine. Nađite neku pristojnu baterijsku lampu (ili više njih) kao osvetljenje iz ruke dok ne nabavite prave reflektore ili soft box. Postavite fotoaparat na stoni ili visoki tronožac i naučite da okidate odloženo ili udaljenim okidačem. Naučite da kompenzujete temperaturu svetla kako valja – i slikajte male objekte u improvizovanom kućnom studiju do mile volje. I, pobogu, eksperimentišite koliko vam srce ište.

U međuvremenu, treba li da pominjem? Dakako: mišn akomplišd.

Moj sledeći plan je proširenje izbora boja pozadina. Moraću da potražim malo kvalitetnije kartone u raznim bojama. Valjaće mi za zimske projekte koji dolaze.