Author: Grba

Fotografija dana, 27. maj 2011

Crkoh ribajući pločice!

Bili majstori, popravili plafon u kupatilu, lepo okrečili i grubo počistili, kako to već ide. A onda smo se Jasna i ja zajedno latili ribanja tipa “ful fulova”, pošto je bila jedinstvena prilika nakon što je sve izbačeno; da me đavo nosi ako smo ikad ranije za ovih dvadeset godina ovako temeljito oribali kupatilo. Ja sam odavno pao u nesvest, a ona i dalje glanca milion onih džidža-bidža kojima ni imena ne znam… Open-mouthed smile

I naravno, dok mi je bila duša u nosu onako sagnutom, a ovaj pojas za plivanje ne mogu da skinem ni brzo ni lako, zabavljao sam se tražeći perspektive zgodne za fotografisanje. Znao bih da izvedem izduženu perspektivu, ali nemam čime Shifty pa sam se zadovoljio “običnim” perspektivama. Usput sam izmislio zadatak da ništa sem pločica (i eventualno plafona) ne sme da uđe u kadar. Onda sam ispitivao neke filtere za selektivno osvetljavanje scene, pa je konačna fotka ispala ovako:

Fotografija dana za 27. maj 2011.

Opet tamno, reći će oni koji ne vle kad ja potamnim fotku jače nego što to njihov ukus nalaže. Šta da se radi: mojo kuća, mojo lotra…

Scena nije bila na spisku zadataka u projektu ‘jedna na dan”, a trebalo je. Ništa posebno. Ali, kad pokušate sami i uspete da napravite scenu golih pločica u perspektivi, bez ičeg drugog u kadru, javite mi se… Hot smile

Inače, fugna nije prljava, nego je još uvek mokra od ribanja. Winking smile

Prelistavam majski National Geographic

Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.

National Geographic Srbija, maj 2011.Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. Hot smile A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.

A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?

Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”

Fotografija dana, 26. maj 2011

Večeras sam morao da izvučem jedan džoker iz špila. Da li sam pritom otvorio Pandorinu kutiju, čuće se…

Dve ideje, svaka za sebe, progone me već neko vreme. Prva tema je monohromatska fotografija (zašto li je zovu crno-bela kad je poenta u sivoj skali, nikad neću shvatiti). Koincidentno, tokom prepodneva sam čitao nešto o potrebi poznavanja “svih” tehnika pretvaranja kolorne fotografije u crno-belu monohromatsku. Postoji priča o tome zašto nas crno-bela monohromatska fotografija više izaziva od kolorne; tiče se fiziologije oka, da ne davim.

Druga tema koju bih hteo da istražim su diorame. Ulaziti u to polje fotografije je isto što i dirati u osinje gnezdo: znam da se neću dobro provesti Green with envy ali ne mogu da odolim. Imam 999 ideja na tu temu i moram da istražim to polje bar vežbajući rad sa detaljima. Za ovo mi treba malo ozbiljnija oprema za osvetljavanje.

Ideja za fotku dana sadrži upravo te dve ideje. Nisam imao nameru da previše pametujem, nego sam, prosto, otvorio seriju studija koje ću sigurno istraživati i dalje. Ovo je prva takva:

Fotografija dana za 26. maj 2011.

Ništa posebno, mada sam postigao ono što sam planirao; da vas baš ne davim detaljima, jer nisu zanimljivi. Ali, morao sam da objavim ovu fotku, jer kao takva će mi služiti kao podsetnik. Ubuduće, sa vama ću deliti ovakve radove samo ako budem mislio da su vredni deljenja.

Volite li crno-belu monohromatsku fotografiju?

Znali svoj posao

Znali ljudi šta treba da rade na terenu!Dok se oni tamo batrgaju da utvrde da li je to On ili to nije On, dok drugi peglaju košulje za konferenciju za štampu, a treći su već ispeglali govore ovih drugih, citat dana dolazi od fudbalera čije ime ne znam, a nisam našao za shodno da se raspitam dalje.

 

Fudbaler saopštava posle utakmice:

Čim smo izašli na teren, znali smo da moramo da damo gol.

Jebote, pa oni su izašli na teren i onda su TO saznali? A šta su znali pre izlaska na teren? Šta su znali kad su počeli da se bave fudbalom? Da li im je možda neko saopštio da je nešto drugo cilj igre? I šta bi to moglo da bude?

Nastavite sa čitanjem… “Znali svoj posao”

Glava 5: Moskva – Srp i Čekić.

(Isečak)

Moskva - PetuškiPa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!

Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.

Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.

…

Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Devalvacija jednog osmeha

Hiperrealizam: dokumentarni film o čoveku sa hiljadarke.

O Arifu Heraliću ste već čitali u članku u kome smo razjasnili ko je Alija Sirotanović, a ko nije Alija Sirotanović. Shifty Tamo smo samo na čas pomenuli nesrećnu sudbinu tog čoveka.

Danas je moj stari prijatelj Igor poslao zanimljiv link u komentaru ispod tog članka. Dovoljno je zanimljiv da ga podelim sa svima ovde. Pogledajte to pažljivo, traje nepunih petnaest minuta.

Nastavite sa čitanjem… “Devalvacija jednog osmeha”

Fotografija dana, 25. maj 2011

Imao sam plan koji sam davno razvio, ali logistika je zakazala: možda sam zauvek izgubio značku…

Ukratko, plan za protekli dan je bio da izigravam Titovog omladinca, pa da na grudi okačim svoju udarničku značku i slikam se tako.

Da, imam negde udarničku značku. Dobio sam je za nerad kad sam kao klinac od 16,5 godina proveo dva meseca u štabu radne akcije u Kikindi. U štabu nas bilo 20, bilo 18 udarničkih značaka viška kad smo razjurili brigade kućama, pa je onda usledila socijalna tehnika ja tebe “serdare”, ti mene “vojvodo”. Tu priču sam ostavio iza sebe nedugo potom, usput se još ogrebavši put u Norvešku, i to je bilo to. Ali, to je neka druga priča.

Pre nekoliko godina sam nabasao na brigadirku (odelo, ne akcijahačicu), a u džepu – udarnička značka. Šta mi bi da ne uzmem značku odmah i postavim na najpočasnije mesto u kući, nemam pojma. Tek, danas sam je tražio – i nisam mogao da je nađem. Podigao sam uzbunu u kući, ali avaj… Plan za fotku dana je propao.

Toliko sam bio zagrejan za tu temu da uopšte nisam imao rezervni plan, a za džoker-planove je bilo štogod prekasno… Krenem da uteram auto u dvorište (dečurlija popije eks i guaranu, pa skače do jutra ulicom; dešavalo se da aktiviraju alarm u sitne sate, a preko puta je bolnica) i setim se…

Fotografija dana za 25. maj 2011.

Ništa posebno, dakako. Prava stvar bi bila da vidimo kako skala obrtometra skače do 5000 obrtaja (što, inače, ne radim svom autu; moj Punto ima dizel agregat) ili iglu brzinomera zakucanu na barem 140 km/h. Ali, ja sasvim sigurno neću ni pokušati da fotografišem dok vozim, pogotovo kadrove za koje je potreban veo sekund ekspozicije, kao za ovu fotku.

Noćna fotka kokpita u autu se nalazila na spisku mogućih kadrova u projektu “jedna na dan”, ali priznajem da sam je otaljao. Danas ništa nisam naučio…Uh, lažem! Jesam: kad nađem nešto iz mladosti, to odmah treba da sklonim na sigurno mesto; ali ne toliko sigurno da ni ja posle ne mogu da ga nađem.