Author: Grba

Kažu da oni koji se mnogo bave fotografijom vremenom počnu sve da gledaju okom kamere. A znači li to da oni koji mnogo obrađuju fotke vide sve oko sebe u varijantama?

Razmišljajući tako tokom jedne pauze za kafu, asocijacije su mi došle do Andyja Warhola, jednog od najvažnijih autora epohe pop-arta. A onda, gledajući u jednu od najmonotonijih scena na svetu, onu na mom stolu pored monitora, setio sam se kako se Warhol igrao sa raznim scenama. A onda, opet, pomislih da zamalo neću stići da uradim fotku dana. A onda, proradio je inat. A onda, dao sam sebi u zadatak da najviše triput škljocnem iz ruke (doduše, sa laktovima na stolu) i to bez blica u uslovima slabog svetla. A onda…

A onda je đavo učinio svoje.

Unapred se radujem reakcijama onih za koje znam da im se ovo neće dopasti Ama, tačno bih mogao da kovertiram poteze barem četvoro ljudi.

Lako bi moglo biti da će fotografija dana biti moj jedini dodir sa stvarnošću u sledećih nekoliko dana, možda i nedelja. Što reče mb, proklet bio kapitalizam. Šta ćete: Freelancer Blues…

Kad sam se trgao i shvatio da sam željan malo vazduha, bilo je već osam uveče. Zgrabio sam fotoaparat i izašao u dvorište. Tek tamo sam se setio da postoji nešto što se odavno kanim da slikam: to su solarne svetiljke koje svetle kao žiške do sitnih noćnih sati. Slikao sam spore ekspozicije, pa sam dobijao umekšane boje. Konačni izbor je pao na jedan detalj.

Toliko sam bio umoran dok sam ovo radio da, verujte mi, nisam primetio tu travčicu na desnoj strani. Mislio sam da je iskloniram iz slike, ali sam na kraju odlučio da ne činim to, bar ovog puta. Neka neka ostane kao podsetnik da mala nepažnja može mnogo da pokvari trud.

Da ne poverujete: stoji mi ispred nosa već godinama, a baš nijednom da se setim da bi moglo biti predmetom projekta “jedna na dan”…

Sve je bilo slučajno. Najpre nabavka, a potom i današnja sesija. Elem, Tibi je okačio na fejsbuk link ka staroj zezalici na temu “izgubljen u prevodu”, gde razna imena brendova ne bi bila baš najzgodnija za marketinšku kampanju na srpskom jeziku. I prisetim se šta imam na dohvat ruke. To se izrodilo u plan, pa u današnju fotku dana… Pazi sad:

Majstore, može kafica?

Da bi stvar bila jošte luđa po sve zbunjene, prozorče na slici zaista izgleda kao da je na nekom poljskom WC-u. No, na kraju ipak ispada da je to kafa kendžara.

A otkud mi ovo? Ima jedna ekipa starih drugara, rasejana kojekuda po belom svetu, a okupljena u sajber-prostoru, gde razmenjujemo informacije, zezalice i pošalice svih vrsta. Koliko znam, Tanjin pečalbaski staž u Kuvajtu je najduži od svih rasejanih, jer još su njeni roditelji tamo napravili bazu jako davno. I baš nekoliko dana uoči jednog dolaska u Beograd, poslala je fotku onog što je kupila u dućanu nedaleko od svog stana u Kuvajtu. Zamolim Tanju da mi donese jednu teglicu, a ona, ne budi lenja, udovolji mi iz prve…

Kafu smo popili u zdravlju i veselju, a teglica ostade za uspomenu i spontanu prdačinu. Danas u kući pijemo Nescafe Brazero (kod nas ga nema, ali donose šverceri iz Mađarske po konkurentnoj ceni), a kenj… hm… a kendžare se setimo tek ponekad.