Author: lajavi krelac

слабо диваним норвешки

LajaviKrelac

е, деране, са’бих ти реко пар ствари ал’ прво да видимо ово око писања. шо данас пишем ћирилицом? па, за то има седам јаких и ваљаних разлога, као прво они твоји мангупи ми украли латиничну тастатуру, а под два, јер би писано “свако има право да писе како хоце” и под три, такође би писано “писи као сто говорис а цитај како је написано”. а друго, ‘тео сам да почнем ово данашње писаније тако да изокола поменем извесног покретно-телефонског добављача услуга, ал’ кад боље размислим, нисам ја са њима ни у каквој завери ћутања, нисмо се никад договарали да им име не спомињем, дакле тај блентави теленор ме упорно шпанује. нисам добро казо, а? штанцује? штицује? шпикује? а без ш, то како би они казали “није с него с”. е, то, спамује! Nastavite sa čitanjem… “слабо диваним норвешки”

b.u.d.a.l.e.

i tako me danas, po ko zna koji put, isekoše. ne mislim pritom na struju, mobilni, kablovsku– redovno ti ja plaćam te namete, ne može se u domaćinstvu bez civilizacijskih tekovina. isekoše me u saobraćaju, što i nije toliko nefrekventna pojava što zna svako ko se lati volana u ovom gradu.

problem je što sam u svemu tome primetio šablon (srpski: templejt, patern) isecanja, vazda su to neke sojke koje divane telefonima dok se vozikaju i pritom mare za ostale učesnike u saobraćaju ko za lanjski sneg. jeste da nam žene vazda nabijaju na nos da su, za razliku od muškog sveta, sposobne za obavljanje više poslova istovremeno (srpski: multitasking), ali taj aksiom pada u vodu kada jedna od tih radnji podrazumeva priču, pošto kao primarna preuzme većinu resursa izvođača, te ostale aktivnosti odu u pozadinu (srpski: bekgraund, dupe).

što je najgore, pažljivi posmatrač će otkriti i šablon unutar šablona – nikada te neće saseći cura u jugiću, puntu ili nekom sličnom ekonomskom prevoznom sredstvu, već vazda domaćica u nekom besnom džipu kojoj je dupe negde u visini tvoje glave. nijedna od njih ne koristi plavi zub (srpski: blutut), valjda joj se to ne uklapa u ostatak modnih detalja (srpski: asesoari), ili joj je mučno da traži od dragog (srpski: investitor) da se još i za to isprsi kad je već iskeširao za prevozno sredstvo (a imaju i neke super cipelice koje je videla pre neki dan pa ne može sad da zamoljeva i za ovo i za ono).

stoga se mišljam da napravimo neku malograđansku inicijativu, to je moderno ovih dana, gde bismo prikupljali priloge za nabavku slušalica (srpski: hedset) pomenutim personama. evo bejah vredan te sam već smislio naziv akcije: bluetooth u dobrim automobilima lepršavih eukariota, skraćeno b.u.d.a.l.e.

ako svi po malo doprinesemo, kao zajednica, naše ulice će biti bezbednije, jelte? tjah.

lažu bre, ko skotovi

LajaviKrelac i pajz derane ništa ti ja to ne verujem, ni u one gore ni u one dole, ko da tu i ima neke razlike, to je isti dućan samo jedan čuva prednji ulaz a drugi stražnji. ne verujem ni to što pišu, zajebi radnju, bato, pišu zato što dobiju kintu da popune prostor i da raja ima sučim da se razonođava, a ne za to da proveravaju jel sve to baš tako kako su napisali. ajde bre ko bi to sve proveravo, to ti ko ona stevka, samo prenosi sa kolena na drugo koleno i ič se ne sekira ako nešto i upadne između. il prevađaju na ono guglo, i ni ne gledaju jel to ima nekog smisla, samo da nečeg natrpaju da ne zvrji prazno.

to ti ko za onog mučenog gavrila, šo je iz principa gađo u onog kurajbera švapskog… pa ga mi učili iz čitanke kako je ovo ono borac vizijonar i šatigajaznam, i dok dlanom o dlan prođe sto godina on ispo gurav. il ono što kažu da je udar na novinare najgrđi civilski zločin, kad tuđi gađu njiove, a kad oni gađu tuđe onda je to na dobrobit svima. ajde. svašta pišu a ko veruje sam je kriv, jelda. ta ne veruju ni oni sami, nit ih briga.

Nastavite sa čitanjem… “lažu bre, ko skotovi”

aplauz

jedini način da se odistinski hvalim kako imam lepe unuke jeste da ih nagovorim da se prošetaju sa mnom. slike su odavno podložne montaži i više mi niko ne veruje kad se hvalim foto-sadržajem mobilnog telefona (slike po novčanicima su demode čak i za nas matore; u stvari i novčanici su demode).

ali još uvek samo najmlađa pristaje da sa dedom prošeta bečićkom plažom i to pod uslovom da je ubedim da ću stvarno da joj kupim onu “prelepu narukvicu od morskih školjki” i sladoled sa pet kugli.

Nastavite sa čitanjem… “aplauz”

kič kao merilo karaktera

krelac, i to lajavimuči me gorušica.

toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.

imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?

Nastavite sa čitanjem… “kič kao merilo karaktera”

osmi mart, iz nehata

e, derane, kakve smo mi nekad priredbe pravili, to da si video! al’ najbolja mi bila jedna iz nehata što smo složili za osmi mart, beše valjda sedamdestreće. bio sam valjda treći gimnazije, a tu negde je neko od profesora odlazio u penziju, a onda u rasporedu časova urnebes. prvo celu nedelju nemamo njegov čas, a onda i kad su primili neku mladu na to mesto, opet je trajalo dok se složilo. naravno da smo imali malo malo pa prazan čas, hehe, ama su često uspevali da nam uvale i neku zamenu. tako smo te nedelje pred osmi imali već pet časova srpskog, izešga, bilja je kanda imala viška vremena pa evo nje svaki čas kod nas. e kad je trebalo da nam dođe na zamenu u subotu na šesti… jeste išli smo i subotom, to su tek ovi userenjaci posle dobili slobodne subote, e tu je nama pukao film, napišemo na tablu “vidimo se u ponedeljak” i razbežimo se.

Nastavite sa čitanjem… “osmi mart, iz nehata”

šta radiš ovog vikenda

krelac, i to lajavimuči me gorušica.

pre neko veče sam gledao nekakvu kontakt-emisiju na televiziji, nekakvi kandidati nekakvih stranaka se utrkuju ko će bolje da ne kaže ništa. prekinuo bih posle minut-dva, ali sam ostao sve vreme na tom kanalu, jer sam pokušavao da utvrdim koliko dugo mogu da pričaju, a da ništa ne kažu. otkrio sam da su razvili neverovatnu sposobnost da to traje beskonačno. ništa-govor je postao glavni jezik politike.

znam da sva ta bagra ima iza sebe cele timove veštaka raznih naravi, vrsta i boja. da ih oni pripremaju za te nastupe, treniraju ih, možda i nekim besnim drogama kljukaju, ko će ga znati. agresivnost u ništa-govoru je najveća moguća. a ovce bleje li, bleje. niko da pita zašto su ovi tražili mandat da urade ono za šta su već imali mandat da urade. svi drugi igrači te prljave igre, umesto da ture ove prve na uvid svima, udružili su se u tom ništa-govoru, pa se tobože raspravljaju, a zapravo samo jedni drugima plasiraju šlagvort.

nije što imam viška vremena, nego ona gorušica: prepoznajem je. jedini način da je se otarasim jeste da se neko vreme bavim glupošću koja me opseda… kao ono kad te u glavi proganja neki apsolutno glup pesmičuljak, pa je jedini način da ga se otarasiš taj da čuješ to, zapravo, još jednom. i tako, doneo sam odluku da na svako pitanje odgovaram kao da sam mandatar za sastav vlade koji trenutno daje intervju za nacionalnu televiziju. pa ko duže izdrži.

Nastavite sa čitanjem… “šta radiš ovog vikenda”

ona druga, bre

e, ajde, objasnider ti meni, derane, kako oni u dućanu znaju koja je prva čarapa a koja druga? pazi, ne pokušavaj da me zbuniš, jeste to obuća al bre nema đon, ne ide kod ortopeda na tehnički, ne zna se koja je leva koja je desna kao što kod svake krštene cipele mora da se zna. dobro, važi i za cipele druge vere, obrezane ili ne ili šta im već rade. nego, gdesamonostao, da, čarape. jel znaš ti koja je leva koja je desna, pre nego što ih obuješ? ne znaš, dabome, to ti je ko sa onom sekačevom mačkom. kog sekača? ma onog iz crtaća što su ga posle otpreveli kao šredera. nije imao mačku u crtaću, imao je kod kuće i nije je vodio na snimanje. to ti je to načelo… ne tebi na čelo, nego načelo, princip bre, ko onaj gavrilo… e to, načelo da ne znaš da li je mačka gladna ili nije, dok joj ne daš da jede, i tek kad joj daš onda vidiš da li će da jede ili se snašla kod komšije i njavrče reda radi. tako čarapa postaje leva tim što se tebi navrne da je nazuješ na levu nogu. zamisli da nosiš dva para čarapa, pritisne ciča, i od jednog para obe na desnu – šta to znači, da je taj par imao dve desne čarape? naravno da nije.

koji je vlada a koji je bajka?a što te zamajavam? pa zbog misterije. paj sad: pošto čarape nisu leva i desna, one su prva i druga. po čemu se razlikuju? po tome što se prva nikad neće izgubiti. kogod zaturi čarapu, koju traži? drugu. gde mi je druga čarapa, gde mi je druga čarapa… koliko imaš godina, ispisniče? e, još toliko da da doživiš, u njakanje da se kladimo da neće da kaže gde mi je prva čarapa. nikad bre, to se nikad ne događa. nikad, ali nikad se ne gubi prva čarapa, uvek druga.

i šta sam ja smislio? jednostavan štos sa tim čarapama… uzmem dva para istih ako nađem, ne nisam mislio dva para istih nego dva para istih čarapa, ajde jebo te engrpski, dva para istih istih, i iz svakog para uzmem po prvu, a ima tih čarapa i u računarima, čuo sam da i nekakvi prozori imaju svojea one druge ćušnem u budžak fijoke, pa tamo nek se gube koliko im volja. i da znaš, otkako obuvam po dve prve čarape, nemam problema, ne gube se.

da patentiram? si lud, bre, ovo je toliko prosto, pasulj da mu pozavidi. kako da patentiram nešto tako? nego bi ti proizvođači čarapa mogli da prestanu da proizvode te druge čarape i pakuju po dve prve, ono napišu na omot da su unutra garantovano samo prve, dignu cenu nešto razumno i svi na dobitku – čak i ja, eto, ne bih morao da kupujem po dva para. al’ nema ti kod nas sluha za izumitelje. tjah.

tehnologija naša nasušna

krelac, i to lajaviisturili danas u novine kako su u nekoj mudrijaškoj srednjoj i-te (tamo se valjda uče za kompjuteraše) školi knjigu zamenili tabletom. ama ne onom čarobnom pilulom što je popiješ pa sve znaš i što beše i što jeste i što biće, nego onim pipalicama.

kažu tamo da su im testovi onlajn, baš tako napisaše po vuku, što bi značilo da su na liniji, jel’te. pa to je valjda dobro za decu, kontam ja, kad sam išao u školu pričali su za oca jednog mog druga da je zaglavio zatvor, optužili ga na partijskom sastanku da nije bio na liniji. ili je to ona linija, iliti crta, iznad koje moraš da budeš na upisu na fakultet, pa valjda na vreme uče decu koliko je ta linija važna.

Nastavite sa čitanjem… “tehnologija naša nasušna”

ajd’ živeli, deco

zove me stariji unuk, od sina. deda, kaže on, rekli nam u školi da pravimo dan stare srbije i da treba da donesemo stvari sa sela, a to najbolje da pitamo dede i babe. gde me nađe, dete moje, pa mi smo već četiri generacije na asfaltu (ona prva na kaldrmi, doduše). ne znam, deda, trebaju nam stvari da pokažemo kako se živelo u srbiji pre nekoliko vekova.

rastrčasmo se mi po kući. sva sreća te je njegova baba po majci igrala u folkloru svojevremeno, te napibirčismo neke frule, jelek i opanke (ove potonje smo prvo pokušali da nađemo u nekom etno šopetu, ali koštaju četiri črvene te smo im se samo zafalili). zove snajka, kaže da trebaju i neki kolači, pa da stara napravi pitu od jabuka. kakva crna pita od jabuka, pa to je austrougarski specijalitet, viče ova moja?!? ma udri, ko te šta pita. šta da pravimo, kukuruznu proju, ni toga nije bilo dok kolumbo nije došao iz bakaluka. da nije bilo sulejmana, ovog iz serije, ni sarmu ne bi imali. ćuti, stara, i pravi.

zove sin na kraju. ćale, daj rakije. kakve crne rakije, gde će se rakija u osnovnu školu nositi?!?! tražili nastavnici, kaže on. a da su tražili malo belog (ne vina), da li bi i to dao malom da nosi, ludače?!?!

vraća se klinja danas, kaže nastavnici bili zadovoljni danom stare srbije. sedeli su i jeli čvarke, kajmak i sladili se babinom okupatorskom pitom, a sve to zalivali rakijom. neka deca ih poslušala pa donela. i to li je stara srbija, pitam se ja? miriše mi više na novu srbiju. tjah.