Author: Miloš Babović

Ljilja brani Srpstvo

Homo Sapiens je stvorenje satkano od svakodnevnih rutina. Nositi majicu boje onog lustera iz dnevnog boravka ili živeti na jedanaestom spratu od mogućih dvadeset ili oboje… možemo podneti samo ako tokom dana veliki broj radnji obavljamo aftamacki, bez prevelike upitanosti nad uzrocima onoga što činimo.

Vikendom volim da kupim i pročitam novine. Subotom kupujem Politiku i Danas, nedeljom odnedavno Politiku (doskora sam nedeljom čitao Večernje Novosti zarad podizanja nacionalne gotovosti). Imao sam još poneke male i samo moje rutine (totalni dokonluk Prvog Januara beše ubedljivo najdraži) od kojih sam se, sa rođenjem druga Ognjena, morao rastati. No, čitanje novina vikendom je opstalo. Nije taj moj ritual važan da bih saznao šta se događa. Važan je samo zato što je ritual. Sve ostalo je bonus, ponekad lep a ponekad i uvredljiv: stabilizovana struktura Basarinih tekstova, još pravoslavljivija pesma Matije Bećkovića, hladnokrvne poente Alekseja Kišjuhasa, sećanja raznih Bajića na Božić (ili se ipak kaže sećanja Božića na Bajić?). Ali pre svega, čitajući novine, tragam za stilskim biserima, mrvicama hleba koje kolumnisti iza ostavljaju iza sebe potkazujući svoje skrivene motive, odajući džep koji ih plaća.

Skriveni biser

Nastavite sa čitanjem… “Ljilja brani Srpstvo”

Pariski masakr

Kada je Anders Bering Brejvik iza sebe ostavio 76 mrtvih i 93 ranjena, ispostavilo se (po iskazima svedoka iz njegove mladosti) da je (između ostalog) pljuvao u bazen, zapišavao komšijsku ogradu i uživao da ubija mrave.

Taj petak, 17. oktobar 2014. godine, upravo dan kada je, zbog nezamislive lingvističke operacije promene pola sestara Vilijams sa ciljem sprdačine u propalom pokušaju, Udruženje teniserki (WTA) izvuklo 25 hiljada evra iz džepa Šamila Tarpiščeva, protekao je tiho. Gospodin se Oland tom priliko nije razbudio. Kao ni gospodin Netanijahu i ostali predsednički kandidati (Netanigugl i Netanibing?) Kao ni gospođa Merkel i gospodin Vučić. Kao ni gospođa Čomić. Baš kao ni svakodnevna čeljad diljem svetskog šara. Šef zabranio fotografije mačaka, pa sam morao da se snađem: morska sasaDubokozabrinuti žitelji FejZbuka ne prestadoše da dele fotografije životinja sa očima; ekstremna desnica nastavi sa skladištenjem najnovijih naučnih dostignuća u svoje tradicionalne jazbine; ekstremna levica nastavi da radi… šta god da inače radi; reporteri buduće srbijanske nadgradnje online časopisa Vice i dalje predano tražiše načine za naplativo guranje prstiju u oči pospane raje. Niko ne trepnu dok moj dobri Šamil nosaše krst slobode govora. Posledice jedne loše procene (svakako ne lične, ali svakako da društvene greške) nikoga ne interesuju. Takvi smo: zbog javnih se promašaja ćijukati neće. Računaju se samo pogotci.

A onda se desio 7. januar 2015. godine.

Nastavite sa čitanjem… “Pariski masakr”

Beśede o Lelejskoj gori (II)

 Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.

Izjava o čestitosti

Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane.

Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru, i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.

Nastavite sa čitanjem… “Beśede o Lelejskoj gori (II)”

Beśede o Lelejskoj gori (I)

Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.

Izjava o čestitosti

Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane. Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.

Crna Gora

Nastavite sa čitanjem… “Beśede o Lelejskoj gori (I)”

Jedan FUJ i jedan MRŠ!

Dobar uzor ne može to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan, niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala. Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove namere. (…) Lažni uzor nije svetac, već svetac na kvadrat. (Vesna Pešić)

Danas nam valja ići neravnim putem rekapitulacije jedne domaće afere u nastajanju. Novinar Vremena Muharem Bazdulj tekstom Hronika najavljene praznine podseća na godinu dana od smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i tim povodom analizira njihovu zaostavštinu. Rezultat analize je intrigantan:

Bez njih dvojice Srbija [je] mnogo više divlje društvo nego što je bila.

Bazdulj do ovog zaključka dolazi velikom analizom koja zahteva koncentraciju i višestruko čitanje (kako sam kaže u tekstu: u političkom novinarstvu ne bi trebalo da bude larpurlartizama (…) u žanru komentara, za razliku od kolumne, važnije [je] šta kažeš nego kako to kažeš). Pogledajmo stoga detaljnije šta Bazdulj govori i otkud takav zaključak.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan FUJ i jedan MRŠ!”

Ljudi koji misle dobro: Stiven Hoking

Nikada nije dobro kada tokom intervuja inteligencija proviri samo sa jedne strane mikrofona. Srećom, tu je Džon Oliver koji nanovo dokaže kako nije dovoljno biti duhovit: potrebno je biti i Britanac.

Da li je intervju namešten ili ne (ostaje pitanje da li je Hoking bilo kada bio sposoban za ovakva uličarska nadgornjavanja) zapravo uopšte nije bitno. Džon Oliver i bez pokretanja sjajnog serijala People Who Think Good (dodatka odličnom i analitičkom Last Week Tonight – konačno zbog nečega da budem ljubomoran na HBO pretplatnike), u čijem prvom delu danas uživamo, uporno ukazuje da se zdrav razum isplati – pre par nedelja je izrekao par ozbiljnih kritika svog prvog posla, The Daily Show With Jon Stuart (i republikanskoj alternativi, The Colbert Report). Zamislite, recimo, kako u Srbiji… zapravo, ništa nemojte za zamišljate. Uživajte u komendiji! 🙂

Kristalni brod

Before you slip into unconsciousness
I’d like to have another kiss
Another flashing chance at bliss
Another kiss, another kiss

„Šta bismo danas mogli da radimo?“ „Hajde da kutiju veličine dva puta dva metra pošaljemo da se sretne sa stenom veličine četiri puta četiri kilometra.“ „A zašto baš to da radimo?“ „Jer nam nedostaju podaci o stanju Sunčevog sistema pre četiri milijarde godina.“ „Aha, pa hajdemo onda, što da ne.“

Nastavite sa čitanjem… “Kristalni brod”

Pušćaj bombe!

Koliko shvatam, posao nas koji na ovom mestu predstavljamo razne ljude i događaje jeste da ukažemo kako muzike vredne slušanja (upravo one muzike koja nas menja) ima sasvim dovoljno.

Nama koji ili imamo i previše muzike u raznim oblicima (o čemu je Peacock već govorio) ili imamo razvijene mehanizme dolaženja do dobre muzike – iz čega sledi da imamo previše godina da bismo se pravdali naletima hormona u mozak (sve ovo pod uslovom da za mušku krizu srednjih godina ne krivimo biohemiju) – sada može biti nebitno kako početi slušati muziku. Svakako, mi se sećamo svojih početaka, koji su obavezno povezani sa oskudacijom: ili nije bilo muzičke opreme, ili je to što smo imali bilo traljavo, ili nije bilo ploča, ili su ploče koje smo imali bile traljave. Ali naše priče su već u domenu uzimanja unuka u krilo – čak i ako mi za to nismo spremni. Danas je kompletna muzika dostupna svakome odmah, a svako ko do muzike može da dođe momentalno ima na čemu i da je sluša (živele integrisane zvučne kartice!) Pa kako onda početi, sa koje strane skočiti u nepregledni okean koji ne garantuje ništa osim odlične zabave? Evo jednog predloga, verovatno netačnog ali i sasvim nekonvencionalnog.

Nastavite sa čitanjem… “Pušćaj bombe!”

Šamil Tarpiščev: slučaj, dijagnoza ili stanje?

Šamil Tarpiščev je glup čovek koji je imao javnu funkciju i puno novca. Nećete verovati šta mu se desilo!!!

A sve je počelo tokom gostovanja predsednika Teniske federacije Rusije i bivšeg direktora WTA turnira u Moskvi Šamila Tarpiščeva u humorističkoj emisiji „Вечерний Ургант“ (tipa Ivana Ivanovića) na nekoj od ruskih televizija, gde je domaćin imao lingistički problem pri polnom definisanju Serene Vilijams („Играть с ним… ней…“; ta prokleta osobina nekih jezika da se zamenice moraju menjati po rodovima nam je moguće poznata), na šta je Tarpiščev utrčao sa „Уильямс братья“. Kada se stiglo dotle, prirodno je da ode i dalje, pa je na domaćinovo pitanje „Hе страшно ли играть против таких ’физически одаренных’ теннисисток?“ stigao britki odgovor: „Ну страшно тогда, когда действительно на них смотришь.“

google

Nastavite sa čitanjem… “Šamil Tarpiščev: slučaj, dijagnoza ili stanje?”