Danas je puna godina kako je Šef urbi et orbi objavio da ima zdrav razum, te se ne plaši da ga upotrebi. I tako… Amarcord…
Profesor Babović je živeo miran univerzitetski život, u stanu sa veoma pravougaonom kuhinjom, pravim biserom arhitektonske ideje o socrealističkom stanu za značajno pametne. Na (iz sadašnje perspektive bezumno plaćenoj) mašini za računanje i sve ostalo baškario se TeX, epohalni način za standardizovanje pisanja i dizajniranja naučnih radova.
A ja sam, mladi gimnazijalac, primetio na mašini za računanje i sve ostalo svog druga Save, drugi jedan način za… pa recimo kucanje u časovima dokolice. Vilica koja je zveknula o pod te 1993 godine označila je početak jednog tegobnog prijateljstva koje traje i danas.
Dušku Radoviću nije dovoljno reći Hvala, ali se samo toliko može.
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink čita novine. Pogled mu pada na oglas za posao. Oglas, veoma neobičan, čita Jan Vennegoor of Hesselink više puta, i ne veruje svojim očima:
Poziv
Poštovana deco! Ova divni, ovaj strašni brod zove se SANGLBANGLTINGLTANGLROD! Kapetan mu je Hristiforijusa Kolumbusa unuk ili neki malo dalji rod.
Ministarstvo mornarice naredilo je: Za mornara na taj divan brod mogu da prime samo onog ko mu brzo izgovori ime.
I onda taj može da se penje na katarku, Da plovi smelo za Afriku žarku: može da puši lulu koliko hoće, da jede banane i drugo havajsko voće i da se pravi važan kao neki kapetan Kuk!
Ovde treba da ide neki tekst… koji bi trebalo da govori o tome kako su Kinezi preplavili svet… tekst koji bi mogao da dobije i nostalgične tonove… o vremenu kada su igračke bile retke, i vredne, i kvalitetne… kvalitetne, možda to pre svega.
Ali sve to nema realnu svrhu. Umesto nje, prilaže krajnji rezultat. Ako nikada niste videli vrh ledenog brega sada je prilika:
Ne znam za sebe, ali što se Kineza tiče nemam sumnje: mišn akonplišt.
Ne zaboravimo da su crnci studirali ETF u Beogradu u isto ono vreme kada su neki drugi crnci tražili pravo da se voze gradskim prevozom
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink pokušava da dobije francusko državljanstvo. „Teško je“, objašnjava zabrinutom novinaru Radio Ajndhovena 1, „objasniti sputanost koju osećam. Moji unutrašnji alarmi nepotrebnog se suviše često pale. Vidite i sami, Kori Udovički puzi ka mestu premijera. Previše je, zaista.“
„Dobar dan, sedite“, kaže Komisija za dodelu francuskog državljanstva Janu Vennegooru of Hesselinku koji se zbunjeno premešta sa noge na nogu dok rukama gužva kapu, francusku dakako. Da li se Komisija osmehnula ili nije, da li je bila ljubazna ili ne, zapravo nije bitno – Francuska je nosilac Evropske Unije, pa i više od toga, Francuska jeste Evropska Unija. „Da počnemo: primili smo vašu molbu za prijem u francusko državljanstvo, koja sadrži formalnu prijavu, Curriculum Vitae, esej do 300 reči, i položeni test iz poljupca. Sada sve to bacamo u korpu, jer je nebitno. Bitno je da se vaše ime piše Jan Vennegoor of Hesselink. To je odista sjajno, i daje vam velike šanse za uspeh. Recite nam: kako se izgovara vaše ime?“
Ovo je interaktivna priča. Hoću reći, možete da pišete po njoj, kao što neki ljudi podvlače crvenom olovkom feljtone Dobrice Ćosića. Kada kažem neki ljudi, mislim na sebe. Probajte, dobro je za živce. Mislim – da interagujete, ne da čitate feljtone Dobrice Ćosića.
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink snima film. I drugi deo filma. I seriju, dakako. Naslov svima poznat: Johanesburg, šio mi ga hirurg. Novac obezbeđuje Javni servis Holandije, Vaše pravo da vidite sve vaša je obaveza da ne mislite ništa. Glumačka ekipa svima poznata, tu je čak i legendarni Vrijheid Neuker. Jan Vennegoor of Hesselink je pametan momak, znamo to već, a to nam ponovo dokazuje jer razmišlja: vidiš, vidiš. Narod koji ovako komplikovano piše reč Sloboda očigledno nije morao slobodom previše da se bavi.
Potrudio se Jan Vennegoor of Hesselink, i na snimanju pokazao sve ono što čini fudbal. Ne možemo, ipak, izbeći istinu: zaista je Jan Vennegoor of Hesselink prvo pokazao nešto što se nekada zvalo dribling. Režiser neiskusan, ali lukav kao stenica, odmah prekida snimanje: “Stoj! Šta je to?” “Ovaj… dribling…” “Čuj”, reče režiser strpljivo, kao detetu da objašnjava kako se piše broj šest, “nemoj više. Mi ovde snimamo film, i drugi deo filma, i seriju dakako, o fudbalu.” Jan Vennegoor of Hesselink je pametan momak, znamo to već: odmah su usledili sprintevi, uklizavanja, remplovanje, pljuvanje, odugovlačenje, laktanje, držanje za organe, onaj pogled Aleksandra Vučića, sto i jedan način da se protivnički dres slučajno nađe u šaci.
Na premijeru ga nisu zvali. Ime mu na špicu nisu stavili. Rekoše, tehnički razlozi su u pitanju. Dik, njegov Advokat, sugeriše da se ne isplati da ih tuži. Nijedan sud neće presuditi da ime Jan Vennegoor of Hesselink može da stane u televizor prosečnog Holanđanina. Kad bolje razmislim, ni nadprosečnog, dodao je.
Jan Vennegoor of Hesselink je pametan momak, znamo to već. Film, i drugi deo filma, i serija dakako, nisu tek oborili sve rekorde: oni jesu rekordi, reče Jan Vennegoor of Hesselink samom sebi, ugasi televizor i ode da razmatra uzimanje francuskog državljanstva.
Tekst koji sledi govori o nečemu što volim. Zato ga pišem najintimnije što mogu. A vi shvatite ili ne, naklon dajte ili nogu. Kako god, no hard feelings, molim.
Dvadeset debelih godina dešava nam se demontiranje životnog modela koji smo živeli prethodnih pedeset. Voleli mi to sebi da priznamo ili ne, dobre strane tog modela su bile pre svega kulturološke. Operske dive Narodnog pozorišta u Beogradu imale su obavezu svratiti par puta mesečno u Radio Beograd, i tamo snimiti kakvu lepu narodnu pesmu. Televizija Beograd je imala dečiju redakciju koja je imala sopstvenu produkciju. Molim da notiramo: odličnu produkciju. Čak ni najniži, ameboidni, oblik televizijske zabave, takozvani kvizovi, nisu za svoj centar imali gledaoca, već znanje. Dok padam u nesvest pred likom i delom Lazara Stojanovića & Co., poslednjim trzajem svesti primećujem kako današnje prikazivanje tada zabranjenih filmova jasno govori o tome da su cenzori nekada jako dobro umeli da prepoznaju đubre.
Imalo smisla ili ne, volim da igram igre na računaru. Pre svega action RPG. Ali moja ljubav već dugo nije uzvraćena…
Da li su me ka tamanjenju kostura, zombija, svraka, mutiranih gusenica, orka i naravno Zmajeva oterali Spectrumov Batman (150 soba) i Head Over Heels (300 soba u 48kB memorije!), izometrijske igre pune razmišljanja i fantastičnih, glupih neprijatelja (još uvek mrzim pomahnitale ajkule), savršenog balansa slobode i ograničenja? Vrlo moguće, tek mnogo kasnije sam pročitao Gospodara prstenova. Nesrećni Tomaž Kac, pisac sjajnih portova ovih igara za PC je nažalost koristio moje usluge za beta testiranje Head Over Heels za PC. Dok nije počeo da se dere da on piše igru i da stvari ne moraju da budu baš totalno iste kao u originalu nisam se smirio (ipak me potpisao, mučenik). Srećom nisam na vreme primetio da priprema Betmena. Moguće da je ipak krivac Dragon’s Lair, arkadna mašina na laserskom disku, prvi put viđena u kragujevčkom klubu Leda (a kasnije i kao Spectrumova alotropska modifikacija Dragon’s Lair: Escape from Singe’s Castle). Ipak, mislim da me je slomio Diablo.
Sledeća priča je veoma moderna, taman koliko i njen predmet
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink preuzima novi automobil. Stalno klackanje javnim prevozom mi sve više ide na nerve, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink. Znakovi na putu počinju da se preklapaju, gužva je, penzioneri stalno nekuda idu, ne može se ni sesti. A vidim da svi pričaju o tome kako je taj novi automobil brz, bezbedan, siguran, inovativan. „Dobar dan izvolite evo slobodno stisnite ovo dugme i preuzmite vaš novi automobil Vatrena Lija tri nula dostupan i na holandskom jeziku“, kaže ovlašćeni serviser. „To je pravi izraz vrednosti koje naša kompanija neguje“ „Štagod. Au, kako lep servis sa velikim dugmadima! Preuzimam odmah!“, raspamećuje se Jan Vennegoor of Hesselink. Vraća se kući u svom novom šarenom automobilu. Divota jedna, na dugme se menja raspored boja, dostupna je dodatna oprema, automatsko blokiranje radi, i to odlično – nijedan se autostoper ne pojavljuje pored puta. I tako je Jan Vennegoor of Hesselink oduševljeno i veoma brzo učinio da njegov novi automobil prikazuje vremensku prognozu na tri lokacije, tačno vreme u petnaest svetskih metropola, preuzma samostalno gorivo na pumpama, pušta muziku sa Radio Paradise, i naravno, omogućava da se uživo prati proces parenja pandi. Uopšte, sve ono što je oduvek želeo od automobila. Pa ipak… Pošteno govoreći, nešto ne vidim da ovaj automobil ide brže nego javni prevoz, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink par nedelja kasnije. A i sve komande su iste. Koliko vidim, dostupne su neke stvari za dijagnostiku, ali ja se ionako u to ne razumem.
Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink sluša radio. Tačnije Radio Beograd 1. Čini on to često, tokom odlaska na popodnevni trening, jer baš u to vreme ide emisija Susretanja u koju, kad god mogu, autori dovode holandske kompozitore i/ili izvođače takozvane moderne ozbiljne muzike. Spajam lepo i korisnije, razmišlja Jan Venegoor of Hesselink. Lepo je biti obrazovan, ali je korisnije biti patriota.
Danas gostuje Kompozitor Rastislav Kambasković, čije su Kompozicije bile predmet Koncerta na Kolarcu. Ozbiljnim glasom Kompozitor objašnjava trenutke nadahnuća i noćnog nesna na vest o smrti Vere Pavladoljske, čemu sledi baritonski uzlet sa Koncerta: „Voooooooooolim teeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeeee [pauza] naaaaaaajvišeeeeee na [pauza] sveeeeeeeeeeetuuuuuuuuuuu“, dok se u pauzama čuje nešto što bi se jedino moglo opisati kao žar borbe dva majmuna bez sluha. Tu nije kraj, sledeća je sonata za dve violine. „Zapitao sam se“, reče Kompozitor, „zašto akordi moraju da se ređaju određenim redom? Odgovarajući na to pitanje, došao sam do Kompozicije gde se dve violine čuju kao četiri.“ Skroman neki čovek, kaže sebi Jan Vennegoor of Hesselink. Buka koja se čuje boli kao da je pravi šesnaest violina dok ih sviraju trogodišnji nosorozi upravo izbačeni sa prijemnog ispita Muzičke škole za bezuslovno netalentovane čijim su profesorima hirurški ugrađeni konjski živci.
Svaka čast Kompozitoru, on muzikom uspeva da iskaže svoju večitu borbu sa izgovorom sopstvenog imena, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, ugasi radio, sa osmehom na licu dade gas, i nastavi da vozi kroz beskraj zeleni.
Društveni trenutak u kome su Principi objavljeni bio je nepovoljan po nauku. Još uvek je bilo sveže sećanje na Đordana Bruna, koji je 1600. godine završio na lomači, Keplerovu samocenzuru zbog koje su otkrića istinskih putanja planeta objavljena posle njegove smrti, kao i na mučnu sudbinu Galileja, koji je tek odricanjem, od za njega očiglednog, uspeo da sa lomače utekne u doživotno intelektualno progonstvo. Oseća se pritisak religijske histerije i u tekstu Principa. Pošto je u prve dve celine knjige doterao cara do duvara i neumoljivo dokazao da se Zemlja vrti oko Sunca, u trećoj celini Njutn neočekivano daje sledeću hipotezu: „Centar sistema sveta je nepokretan. Ovo je priznato od strane svih, iako neki tvrde da se Zemlja nalazi u tom centru, a neki – Sunce.“ A na samom kraju knjige, tokom razmatranja uzroka gravitacije, sledi rezolutan stav: „Ja ne sastavljam hipoteze, a sve ono što nije izvedeno iz fenomena trebalo bi nazvati hipotezama“.
Da li su me ka tamanjenju kostura, zombija, svraka, mutiranih gusenica, orka i naravno Zmajeva oterali Spectrumov 
Društveni trenutak u kome su Principi objavljeni bio je nepovoljan po nauku. Još uvek je bilo sveže sećanje na