Author: Miloš Babović

Aleksandrijsko lansiranje

U tekstu koji govori o preduslovu za lansiranje lagano sam pokazao kako je brzina v koju satelit mora da ima da bi kružio oko Zemlje

Ovde je h put koji sva tela pređu pri slobodnom padanju na Zemlju bez početne brzine tokom prve sekunde (na površini Zemlje približno 5 metara); R je poluprečnik Zemlje. Formula je predivna jer pokazuje da nam trebaju dva podatka koja možemo da izmerimo da bismo saznali koliko brzo treba da se krećemo da bismo postali Zemljin satelit.

Čekaj malo, škrip! Poluprečnik Zemlje možemo da izmerimo? A i molim, Zemlja je okrugla? Hm…

Nastavite sa čitanjem… “Aleksandrijsko lansiranje”

Teorija lansiranja

Fotografije lansiranja u svemir koje nam je domaćin obznanio su potpuno čarobne. Ali kako uopšte znamo da će ono što ispalimo uzbrdo zaista gore i ostati, da se neće bilo strovaliti nazad ili otići van našeg domašaja?

Znamo, em lako em poodavno. Lansiranje u svemir najčešće služi da objekat koji lansiramo kruži oko Zemlje. Da bi se to desilo, potrebno je da se on kreće dovoljno brzo da ne bi pao na Zemlju, ali i dovoljno sporo da bi to kretanje zaista i bilo kružno, da ne ode tamo negde odakle je došao Sima Kosmos iz Dalekog Svemira. Dakle, treba nam situacija sa sledeće slike:

Satelit se nalazi na visini H od površine Zemlje, koja ima poluprečnik R. U tom trenutku na satelitu se startuje motor koji mu dodeljuje horizontalnu brzinu (na slici to je v0), i koja treba da je takva da zadrži satelit u kružnom kretanju oko Zemlje.

Nastavite sa čitanjem… “Teorija lansiranja”

Isak Njutn po prvi put među Srbima II

Danas pričamo o tome kako je sir Isak Njutn stvorio naučni metod

Monopol i kako ga stećiOpšti je utisak da Principi usmeravaju čitaoca ka Njutnovom viđenju Prirode, koje je potpuno saglasno i u ravnoteži: sve što opažamo možemo objasniti, i to na takav način da se objašnjenje može primeniti i na one fenomene koje još uvek nismo opazili. Ovo je esencija Njutnovog Sveta, ali i esencija savremene nauke. U ovom smislu, Principi su knjiga koja nije izgubila ni delić aktuelnosti. Prisetimo se za trenutak poznatog događaja iz istorije nauke, rasprave advokata kvantne teorije (u prvom redu Nilsa Bora) sa Ajnštajnom. Kvantna teorija primećuje da na mikro nivou, duboko u strukturi materije, u prostorima nezamislivo malim, postoje osnovne gradivne jedinice (elementarne čestice) koje se opiru tačnom merenju, kojima ne možemo istovremeno tačno znati sve veličine fizičkih karakteristika. Umesto toga, kvantna teorija pruža pouzdan način da saznamo verovatnoće, šanse za određivanje veličina fizičkih karakteristika. Ovo je unelo duboki nemir u Ajnštajna čije je viđenje Prirode zahtevalo da se svemu zna gde je, i koliko brzo se kreće, pa on do kraja života nije bez dubokih rezervi prihvatio kvantnu teoriju, čime je izvršio simbolično naučno samoubistvo. Ubeđen sam da bi Njutn bez problema prihvatio kvantnu teoriju, jer ona jeste objašnjenje za ono što opažamo. Slobodan sam čak da primetim kako je Njutnova ličnost bila engleski prijemčivija za nestašluke elementarnih čestica, u odnosu na Ajnštajnovu germansku potrebu za bezuslovnom tačnošću. Konačno, možda najšašaviju ideju (magnetne monopole) kvantna teorija duguje upravo Englezu, Polu Diraku.

Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima II”

Isak Njutn po prvi put među Srbima I

Imamo dobar povod da pričamo o geniju

Isak Njutn, još uvek bez siraGodine 1687. engleski naučnik Isak Njutn objavljuje knjigu Matematički principi prirodne filozofije (zbog veličine naslova, knjiga se obično naziva Principi). To je druga savremena naučna knjiga u istoriji (prva je Galilejeva, Dijalog o dva glavna sistema sveta). Obimno delo, pisano na latinskom, nastalo je, ne bez Njutnovog protivljenja (o čemu će posebno biti reči), iz silnog navaljivanja njegovog prijatelja Edmunda Haleja (istog onog čija nas kometa pohodi svakih 76 godina, a poslednji put okruglo 299 godina po izdavanju Principa). Knjiga pobuđuje veliko interesovanje, doživljava tri revizije (poslednja godinu dana pred Njutnovu smrt), njen sadržaj biva opšte priznat, njen pisac je poštovan, dobija titulu, državna prava i obaveze. Sir Isak Njutn umire 1727. godine i, uz počasti rezervisane za kraljeve, biva sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, gde će biti dodatno počastvovan jednom posetom godine 1882: dolazi mu Čarls Darvin, da druguju u večnosti. Monumentalnost Njutnove grobnice (a našoj kulturi to ume da bude jedini uslov veličine) među naučnicima je bez premca.

Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima I”

Najgora TV serija svih vremena

Prokleto da je motanje kanala. Prokleto.

Ima jedna televizija, neću je imenovati, reći ću samo da se zove HRT, koja prikazuje nešto što se zove Glee. To nešto je… pazite dobro… američka politički korektna serija. Ali i više od toga. To je tinejdžerska serija. Ali i više od toga. To je i mjuzikl serija.

Mislite da znate šta je to američka politički korektna tinejdžerska mjuzikl serija? Ne znate. Ne možete ni da zamislite. Reč za taj užas nije izmišljena.

Ispod ovog pasusa sledi jedan video. On NIJE, ni blizu, najgora stvar koja se u seriji može videti. Pa ipak, nemojte da ga gledate. Ne preuzimam odgovornost za bilo kakve fizičke povrede koje ćete doživeti ako ga ipak pogledate. Ja sam trenirani profesionalac i činim sebi neke stvari da vi ne biste morali. Smarajte se upozorenim.

Nastavite sa čitanjem… “Najgora TV serija svih vremena”

Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I

Na današnji dan, pre 43 godine, smisao postojanja muzike je dobio još jednu blistavu potvrdu. Objavljen je Led Zeppelin I.

Korporativna gramzivost je grozna stvar. Potpišeš kakav ugovor, i onda se vučeš kao pas do posla i nazad. Nema utočišta, jer iza svakog ugla čekaju advokatski Kerberi. Baš to se desilo jednom momku od 25 godina, tršavom, mršavom, ostavljenom na cedilu po raspadu benda, a vezanom za seriju koncerata po Skandinaviji. Kud ćeš, šta ćeš, nađeš još trojicu: jednog brkatog, jednog plavog, i jednog sa loknama.

Zatim uđeš u studio,  istreseš iz džepova celih 1782 funte. “To ti je za tri dana, mali.” “Biće u redu. Pazi ovaj rif”:

Nastavite sa čitanjem… “Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I”

Ne zaboravimo Daglasa Adamsa

Beeeeeeee U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.

I tako ide život. Jednog dana, stiže vest da je došlo vreme za krštenje praunuka Dušana. Deda Žika je ustreptao, odlazi među ovce, nalazi svoje najlepše jagnje. Miluje ga po glavi, tepa mu. „Kako si lepo, kako si belo“ I završava: „E, tebe će deda Žika da zakolje za kršenje Dušanovo“. Kratko uzdahne, i odlazi dalje, za svojim poslom.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku, u Restoranu na kraju Vaseljene…

Nastavite sa čitanjem… “Ne zaboravimo Daglasa Adamsa”

Jan je ushićen

Sudar snova i realnosti oslobađa energiju koja stvara novu realnost i hrani nove snove

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink prvi put izlazi na izbore. Kritičan je trenutak, Holandija treba da krene putem Evropske Unije. “Mi smo prilično ravna zemlja, iznad koje je more“, objašnjava premijer zapanjenim Holanđanima, zatečenim ovakvim naletom iskrenosti. „Zato moramo da uđemo u Evropsku Uniju horizontalno, ne vertikalno. To jest, da se uvučemo, ne da uletimo. To jest, da se tako dobro maskiramo u Evropsku Uniju da ni Evropska Unija ne može da prepozna razliku. A prvi korak na tom putu su novi adresni kodovi“, spuštao je glas premijer do nivoa šaputanja tako da se poslednja rečenica nije ni čula.

Par dana kasnije, Jan Vennegoor of Hesselink dolazi na glasačko mesto. Uredno predaje ličnu kartu. Službenica gleda, gleda, gleda. „Vi niste upisani u birački spisak“, kaže Službenica odlučno, kao što očekuje njena partija, ali i ljubazno, na čemu posebno insistira uvek zabrinuta javnost. Jan Vennegoor of Hesselink se upušta u borbu, jer ako na izbore mogu izaći i nepismeni, što se ne bi nalazili i sa prave strane stola: „Nemoguće. Lično sam se upisao“. „Žao mi je. Evo pogledajte sami“. Jan Vennegoor of Hesselink gleda spisak, i nalazi stavku „Johannes Vennegoor of Hes“. „Taj sam!“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink slavodobitno. „Ma nije valjda“, kaže Službenica i zove obezbeđenje.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku osmogodišnji Uroš Gordić, budući programer holandskog Ministarstva za Izbore i pisac nagrađivanog rada „Prevazilaženje ograničenja od 25 karaktera po koloni u biračkim spiskovima grada Ajndhovena“, sanjari o golu iz slobodnjaka na Old Trafordu u pobedi Partizana nad Mančester Junajtedom.

Jan je osvetoljubiv

Postoje mesta koja ne moramo obići da bismo znali kakva su

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink pamti. Još kao sasvim mali je primetio da se nešto čudno događa prilikom upoznavanja sa ljudima. „Sine, kada se rukuješ, blago se osmehni, nemoj jako da stežeš pruženu ruku i reci svoje ime“, seća se Jan Vennegoor of Hesselink reči svoje mame, blagih očiju punih ljubavi koje bdiju u noćima visoke temperature. „Da probamo.“ Jan Vennegoor of Hesselink je dobar sin; pažljivo prihvata maminu ruku, blago se osmehne, izgovara svoje ime. „Ne valja, predugo traje. Hajde ponovo.“ Jan Vennegoor of Hesselink je dobar sin; trudi se iz sve snage da opravda mamino poverenje. Još pažljivije prihvata maminu ruku, blago se osmehne, izgovara svoje ime. „Užas, zamalo sam se onesvestila. Šta je sa tobom?“, bubnjaju u sećanju Jana Vennegoora of Hesselinka reči pobesnele majke, koja iz sveske cepa stranice sa loše napisanim kosim tankim i uspravnim debelim linijama.

Nastavite sa čitanjem… “Jan je osvetoljubiv”

Onamo, ‘namo…

 Valexova isplata govori istinu, ali ne baš celu…

Novi Beograd Dan preseljenja na Novi Beograd se bližio, te rešavam da par sati odvojim za upoznavanje sa bratskim Zemunom. Imam i formalni razlog: rečeno mi je da u Zemunu postoji roletnar, u Bežanijskoj ulici. Naoružan fotografskim pamćenjem PlanPlus mape (iste one u koju još uvek nije ucrtan legendarni most na Adi, arhitektonsko čudo što zasija u Novoj Godini), krećem u potragu. Željena ulica je jednosmerna, pa u nju moram da uđem iz Zemuna, i to iz ulice Glavne, ili Glavne ulice, ili glavne ulice (poučno ime, koje dovoljno govori o Zemunu i zainteresovanosti njegovih žitelja za aktivan suživot sa ostatkom sveta). Uspevam nekako da se uguram u pravi smer, parkiram se i krećem u pešačku potragu. Roletnara ni od korova. “E da, bila je tu jedna roletnarska radnja, ali sada je tu apoteka”, kaže simpatična gospođa iz krojačke radnje. “Pa niste valjda očekivali da nađete roletnara u nekoj radnji?”, pita me čovek koji sedi za pisaćom mašinom, u knjigovezačkoj radnji. Ne izdržavam, pa šaljem istinu u nos: “Jutros kada sam seo u kola nisam očekivao ni da ću videti olovna slova.” Dižem ruke, sedam u kola. Startujem automobil i tada shvatam da nemam fotografsko pamćenje, i da je zapravo to bio razlog što sam nekada imao štampač.

Nastavite sa čitanjem… “Onamo, ‘namo…”