Тако се то ради

Те седамдесетдруге сам имао можда тек туце лонгплејки, ал’ се налазило начина да до мене стигне по неколико од другара који су имали више. Био сам опет закачио неки грип па сам тако имао времена да натенане преслушам последњу туру од неког типа који ми чак није ни био другар, него је његов брат био члан клуба.

Тада сам отприлике већ знао шта је то ЕЛП, али нисам имао прилике да их чујем како ваља. Док у том штосу нисам открио Мусоргског. Добро, знао сам да прогресивни рок, у неким својим гранама, дебело сарађује са класичном музиком, да се не либи синтезе свега могућег, ако ће из тога да се роди нека нова музика. Али ово још нисам чуо, да неко изведе класично дело од а до ш.

Овај снимак сам видео тек осамдесетих, кад се некако догегао до неке наше телевизије. Тада сам га већ знао напамет.

Nastavite sa čitanjem… “Тако се то ради”

Без иједне речи: укус меда

Почело је још 1958, позоришним комадом у Британији, у стилу тадашњег “кухињског реализма”. Две године касније, постављен на Бродвеју па су Амери додали ово као музичку пратњу. Већ 1961, истоимени филм (мада није сигурно да је ова песма у њему, Википедија се не изјашњава). Песма постаје истински популарна тек 1965, када је снима…

Ех, најбоље да тог извођача наведем како је најављен на неком хрватском медију (вероватно уз дозу зајебанције): “Тратинчица Алперт и мјед из Тихуане”. Што му дође пригодно, јер за данас имамо баш загребачке Роботе са том песмом.

Роботи су тада били само један од бендова који су свирали шта су стигли; било је много песама које су биле популарније од бендова, а нису се дале наћи на (увезеним) плочама, па су се бендови утркивали ко ће пре да скине ствар и одсвира је јавно. Још ако је угурају и на сингл, ето славе.

Nastavite sa čitanjem… “Без иједне речи: укус меда”

Не ресторатер него рестауратор

Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.

Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.

Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.

KeyWestBoat

Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.

Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.

Nastavite sa čitanjem… “Не ресторатер него рестауратор”

Без иједне речи: Телстар

У забавишту сам брзо научио да не ваља да верујеш свему што чујеш. Не постоји никакав Листон Клеј, то су бре двојица. Сони Листон и Касијус Клеј, некакви боксери које ће за неко вече да гледају сви. Који имају телевизор.

Не знам да ли је то био први сателитски пренос у историји или негде другде, или само први који је и до нас стигао јер је најзад неко добро нанишанио ону тањирачу од антене, свеједно. Отварало се нешто ново, могли смо први пут (ко је имао телевизор) да видимо шта се догађа на другом крају Земље (немојте ми објашњавати како то лопта има крајеве).

Не знам ко су Торнада (који су се код нас, наравно, звали Торнадоси) и није ни битно. Овај снимак, у мојој личној хронологији, је био тренутак кад се тај рани инструментални рок одвојио од музике за (бивши, плагирани, какав било) каубојац и нашао нову њиву ново поље где ће да нађе изговор да се баци у експериментисање.

Nastavite sa čitanjem… “Без иједне речи: Телстар”

Без иједне речи: један прави каубојац

Почиње од Куросаве и “Седам самураја” (не Скоја него с црно беле траке). Наставља се у Холивуду, где су били љубоморни на добру причу коју би они волели да је њихова… чекај, разбојници нападају село, самураји га бране… то би могло да се претвори у каубојац.

И претворили су га у “Седморицу величанствених“. Играле су све саме мрге тог времена – Чарли Бронсон, Јул Бринер, Стив МекКвин, Џејмс Коберн, Роберт Вон. Као сценаристе нису потписали Акиру Куросаву, Шинобуа Хашимотоа и Хидеа Огунија, ваљда из те љубоморе. А музика за филм… па, Димитриј Тјомкин је већ био доста потрошен, требало је нешто у складу са временом – да, инструментални рок, из пера неког Елмера Бернстина. Што је постало јако популарно, свирало се на све стране…

И ето нама и Индекса како то свирају. И тако, после индијанаца имамо и Јапанце каубоје, и то из Сарајева. Био је свет добро повезан и пре интернета.

Једна од пре: залазак оловке

За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.

Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.


(велика)

Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак оловке”

Једна од пре: панорама из нехата

Пресликавање старих негатива и дијапозитива (тзв. клизавица ака слајдова) је требало да буде лак посао. Купиш скенер, искенираш, готово. Кад ја тамо а оно међутим.

Јер… има скенера и скенера. Они равни, што скенирају и папир, напросто подметну неку сребрнасту површину иза негатива и хватају одбијено светло. Ту се увек примети да нешто штрчи, да тамни делови мало пуштају боју. Јер је светло иза леђа сочива, па треба да прође кроз филм двапут, одсјај га мало распе. А и много је споро, јер слика линију по линију.

Дакле, треба нешто што ће да га осветљава иза, па да се хвата пропуштена светлост, а не пропуштена-одбијена-пропуштена. Дакле, специјализовани скенер. Који сам замало и нашао, тј нашао одличан, који неће да се буни што су моји негативи сечени на седам а не шест снимака и што растојање између њих није увек тачно, а није гадљив ни на целе филмове.

Међутим, то је немачка ствар, коју тада нисам могао да прибавим. Овде се не увози а на трипер комбинације сам постао алергичан на нервној бази. Дакле, донеће деца из Америке… осим што се тамошња варијанта тог модела прави у Кини и очајни је крш који понекад, можда, ради. Ех, тај либеро капитализам, за сваку потражњу има понуду, а?

Дакле, Грунф. Но, прво да покажем зашто ово пишем.

eos_40452~20160123_ 1_08_16p

(велика би требало да је повећа)

Први пут сам се овако нечим позабавио чим ми је стигла она стара Агфа. Направио сам држач за филм и објектив од лего коцкица. Објектив је био неко теле од око 300мм од неког Линденблата, што је јапанска марка која је требало да звучи немачки и да мало подсећа на Хаселблада. Служио ми је да га држим испред објектива саме фоткалице, јер иначе није умела да изоштри тако близу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: панорама из нехата”

Зиги је свирао гитару

Зна се како се на сцену поставља представа страног аутора. Прво вам треба превод. Ако је комад са певањем, онда ваља превести и текстове песама. Такозване стихове. Или обратно, некад имате стихове који изигравају такозвани текст.

Онда то све треба и поставити на сцену. Код комада са певањем ту почиње проблем, јер глумци углавном сви умеју да певају, имали су ваљда тај предмет на академији, док певача који су учили и глуму има много мање. А треба неко и да свира, јер сте још у 1994. и та техника позоришног озвучења није најсавршенија, позна се кад не ускочи у милисекунд тачно. Ако сте све урадили како треба, добијате на крају и диск са музиком из представе.

Пошто сте паметно одабрали комад, добили сте рок оперу, а не бродвејску оперету општег типа. Пошто је аутор комада један од ретких који уме да сложи и либрето и композицију и да сам праизведе све то, још увек имате шансе да промашите, али сте их сузили скоро скроз.

Nastavite sa čitanjem… “Зиги је свирао гитару”

Без иједне речи: Апаши

Дуго нисам ни знао да је ово у ствари рокенрол. Јер је измицао оној дефиницији рока као уметности побуне – штавише, у оним раним годинама, могао се чути на сто места где прави рок нису пуштали ни у предсобље. Јер је у суштини неутралан.

Нема става док се не пусти глас. Овако, ћутке, може се свашта, и да се направи поприлично иновативна музика ван тадашњих шаблона. Ево, “Сенке” из 1960.

Не, ово није музика за истоимени филм из 1954, него је, ахем, рађена по мотивима тог филма (што схватите како хоћете, није ни мени јасно).

Nastavite sa čitanjem… “Без иједне речи: Апаши”

Једна од пре: црвени балон (сликом, опет)

Наша рндалица је чудо једно, мало мало па ми натрчи нешто. Малопре, опет неки црвени балон, а није онај филм него она песма (а не она друга). И онда се сетим да сам се недавно позабавио нечим таквим (као што је то већ урадио и Шеф, али је фотка отишла у минус).

Балони, па још црвени, су ствар за којом се објектив сам окреће (као и за маглом, добрим рибама, мачићима, заласцима и илузијом геометрије у тзв. природи). Пошто и ја могу да одолим свему осим искушењу, ево.

црвен балон, нано

(велика)

Прво мало о околностима. Ово је рођендан једне трогодишње даме, дакле нисмо поранили са дочеком. Наштрикао сам то вече гомилу добрих снимака, али породичних. Јер, кад на журци имате маторог фотоаматера кога пиће нешто неће…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (сликом, опет)”