Једна од пре: иза и између

Начело истовремености делује равномерно и на пре и на после, јер се та два онда слабо и разликују. Дакле не знамо ко је први почео, ал’ испало је да сад морам и фотку за петак. Тј није да морам, ал’ није ми тешко. Тешко је одабрати.

Пошто (пото, пошто? бесплатно) сам већ пробрао од својих неколико хиљада годишње неки ужи избор од једва хиљаду за ако затреба за негде, кренем кроз тај теснац да… нађем још једну мутну воду. Пошто су и Багер и Клајнову бару већ затрпали, то у Зрењанину значи Бегеј. Или макар бивши Бегеј.

(велика)

Сад само да објасним зашто (ако знам зашто) баш ова.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: иза и између”

Један од пре: Томаж

И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.

А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.

Томаж

(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)

Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.

Nastavite sa čitanjem… “Један од пре: Томаж”

Једна од пре: црна, а царска

Фотка коју окачим овде некако изгура друге фотке снимљене истом приликом. Ове друге му некако дођу као бе страна сингла, ређе их се сетимо. Овог пута, шлагворт ми је дао Грба пре неки дан, оним мутним водопадом.

Ово је снимљено на Царској бари, на месту где се утабана стаза завршава а преко плићака је, на ниским стубовима постављена, дашчана стаза. Она води до видиковца, који је нешто као ловачка чека, платформа под кровом, чији је под метар ипо изнад воде. А воду углавном замишљамо као бистру. Осим кад није. Ово је бара.

Овог пута препоручујем да се погледа и велика, има ту свачега у ситницама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црна, а царска”

Једна од пре: капија пиваре

Има двадесет вицева о Билу Гејтсу који је као умро, па га пусте да завири у рај или пакао, и он се одлучи за потоње јер је тамо луда журка, пиће клопа секс и уживанција. Кад стигне тамо, а оно све најгоре. Шта је ово, где је оно што сте ми показали? Е, то је била реклама…

Спушћавали смо се сви на то уже, а најгори спуст је тзв. стварност. У тој стварности смо некад имали индустрију, као и остали. Данас имамо, хм, џунглу.

колски улаз...

Дакле тако то данас изгледа, ни на великој фотци није лепше. Односно, надобудни еколози се вероватно одушевљавају оваквим сликама, види како је зелено, прируда…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: капија пиваре”

Зен би бизнис

За потребе ове приче Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је седео у кафићу, гледајући како лијепе жене пролазе кроз град, и тек повремено је спуштао поглед над ижврљане папире пред собом. Мрља од кафе је заувек, пепео може да се одува, али надахнуће… наилази! Ево га!

xl1– О, госн Салашевићу, откуд вас! Ајде, седите мало, да вас приупитам нешто.

Салашевић се таман надао да ће проћи непримећен и већ три корака раније је вежбао ноншалантни поглед ка најближој бесконачности, али Зен је то, не промашује га никад.

– Е, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, нисам очекивао да постојите и ван мојих службених просторија. Некако вас увек тамо виђам.

Све се некако надао да ће проћи само са добардан-довиђења, међутим Зен је већ викао још једну кафу и измицао столицу.

– Е прво да вас похвалим, јасно се чуло које делове презимена сте ми изговорили малим а које великим словом. Свака част, за неког другог би се рекло да је вежбао пред огледалом, али вама то иде тако природно. Глатко. Него… ви се, ако се не варам, разумете у тај сопствер.

Nastavite sa čitanjem… “Зен би бизнис”

Омот

Тих осамдесетих смо се, ко јавно ко кришом, палили на њу. Трајало је док је трајало, а онда су дошле деведесете.

Да се подсетимо, изгледало је то овако.

А било је тога још, и деловало је још сексије од овога. Марина Перазић, из тадашњег дуета Денис и Денис (мада је требало да буде Денис и Дениз, али се канда нису договорили око тога како да се то пише – Denis & Denise би пола земље читало фонетски, а Denis & Deniz би друга половина опљувала као погрешно написано). Давор Тоља је био тачно она фаца туњавог и мрзовољног лика, који само ћути, гледа у страну и никад се не смеје, каква се тада носила (што је, срећом, нестало али, како већ Марфи заповеда, било убрзо замењено горим).

Nastavite sa čitanjem… “Омот”

Како сад ово превести

Кад ми неко каже џез рок, прво замислим неку гломазну поставу, као што су били “Чејс” или “Крв, зној и сузе” – дакле комплет дувачка линија у којој фале само дувачи стакла, а жицари и ударачи и оргуљаши су више као салата.

Данас су ми натрчали Ештон, Гарднер и Дајк, и то не са својим највећим хитом, који баш и не умем да преведем другачије но као “воскресни метеж” (resurrection  му дође и ускрснуће и обнова порушеног, shuffle је и мешање карата и брз рад ногу и још којешта), него са овим.

Не личи баш на оно како смо замишљали џез рок, а? Није (ми) битно, напросто волим кад неко уме да мелодији да овакав штимунг. “Maiden voyage” би било водено крштење, тј прво путовање новог брода, ако се не варам.

Nastavite sa čitanjem… “Како сад ово превести”

Једна од пре: плаћаона

Пошто сам у доласку до Крагујевца омануо са скретањем код Неменикућа (требало је туда, али ме гепеес упутио куд сам већ скренуо), промашио сам и Буковичку бању. То ћемо у повратку.

Цврц. Прво нас је Зоћа убедио да не крећемо тако рано, јер ће сунце да ми бије у лице (хоће, како да не, возим углавном ка северу, ал’ нека те, ценим гест). Остадосмо тако скоро до сутона, а и није то тако далеко. У Аранђеловцу нас је дочекао мрак, хотел са превише звездица и нула знакова до неког другог преноћишта.

Тј било је других хотела… “Старо здање”, које смо једва нашли, у потпуном мраку, ниједна сијалица. Нека сивоалуминијумска скаламерија од хотела ван града, е па нећу да се враћам толико назад. Није нам се ни вечерало, оно што смо ручали са Зоћом је још увек држало. Преноћишта нигде а обишли смо већ трећи круг… и онда, чегбре, па нећете ви мене зајебавати, имам само 160км до куће. Ај једну кафу и на друм.

eos_3262520140830_22_26_54

(велика)

Кафа је испала доказ да у ствари нема сврхе путовати. Иста таква, пред истим таквим кафићем, са истим соком на ком пише “боровница” а више од две трећине је грожђе, са истом полумрзовољном келнерицом и истим намештајем, може да се попије на још двадесет места на том истом сокаку, или у било ком граду у Европи. Једино што се променило од времена кад су Саја и Гаја певали “сви ми градови изгледају исто / биоскопи и фабрике” је што више нема ни биоскопа ни фабрика (мада, руку на срце, Аранђеловац и даље пуни боце и сече мермер, ал’ то је ван града) него је нешто друго свуда исто.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: плаћаона”

Једна од пре: оџак ипо

Добро, видели смо Гимназију, видели пијацу, споменик на обали, до Шумарица ћемо касније, него ајде шта још има близу. Наравно, онај део историје кога се већ најмање сећамо.

Наиме, има (или нема ал као да има, или обратно) тзв. индустрија, коју је већ сад мало теже објаснити деци, да је то нешто што смо и ми умели да радимо а не само Кинези. Дакле, Зоћа нас је одвео преко реке до старе Тополивнице, касније Завода Црвена Застава.

eos_3260420140830_13_03_12q

(широка)

Јесте, вратио сам се својој дрози страсти ка синемаскрпу, напросто нисам одолео ширини призора. Не знам да ли овде има седамнаест или преко двадесет снимака, фоткалицу сам окренуо усправно, пазио на висину и збрљачио само једну ствар.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оџак ипо”

Једна од пре: крагујевачка пијаца

Пијаца још није добацила до бицикла, да има три рода (бицикли, бицикла, бицикло). Има само два (пијац, пијаца), а пошто не знам који важи у Крагујевцу, оставио сам га по своме, у женском роду.

Кад се фотка пијаца, сви некако очекују неки бизаран детаљ – две бабе се чупају за косу, неки јадник продаје цигарете, неки мафијаш броји паре, смрзнута девојчица босонога продаје шибице… Немам ту навику. На пијаци има за сваког по нешто, па ето и за мене.

eos_3255820140830_11_46_50

(велика)

Као што рекох јуче, привлаче ме та места где се нешто уздиже у позадини, ваљда зато што су овде ретка, и што ми делују некако ушушкано. Презнојавамо се и све нешто биркамо, кад ладовину кад промају, шта се већ да ухватити. Након посете музеју и мимохода уз Гимназију, пролазимо поред пијаце. Време на овом снимку је 11:46, летњи дан у подне, звезда упекла, само ми још ушушкано фали.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: крагујевачка пијаца”