Комшија – Page 34 – Suština pasijansa™

Једна од пре: зелено светло

Како то већ бива, испада да смо апсолвирали стаари Београд и прешли на онај новији, јер се ћерка тамо преселила. Сад и не шврљамо толико по крају, већ знамо где је шта, али испочетка је било да се набавља час ово час оно.

Кад кренемо у набавку, то обично бива тако да моје даме уђу у дућан, а ја останем напољу, припалим и зверам около. И налазим свакакве амбијенте. На овом месту сам штрикнуо бар четири за овде (а и за понети), а од тога, методом научне насумице (научио сам се томе), ова.

eos_3119620140517_14_36_28

(велика)

Место је… бемлига, можда бих и успео поново да га нађем. Негде у околини новог Меркуратора (како би рекла моја баба), отприлике. На улазу у пролаз (бгд. пасаж) је само реклама за мењачницу у авлији, напољу има неколико тезги са одећом, торбама, кајишевима и којечим. Мај је месец али је још увек хладно после кише (оне поплавне), носе се јакне. Светло онако, облачно и шмрљаво.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: зелено светло”

Им’о сам страшан трактор

Има један стари виц који се сваки час појављује поново, ко зла пара… био је спомињан и овде. Пуна верзија је затурена негде у архивама старог Сезама, а овде… ајде по сећању.

На неком пољопривредном сајму сретну се Лала и Тексашанин. Реч по реч, пиво по пиво, распричају се они, и у нека доба пита Амер

– Јел, пријатељу, имаш ли ти шта земље?

– А, фала на питању, радим три максима (ускаче преводилац да објасни), првокласна, дугмад да сејеш капуте да жањеш… А ти, имаш ти штогод?

– Е, другар, не да имам, него кад седнем ујутро на трактор и кренем, до увече се возим и још увек сам на својој земљи.

– Разумем те потпуно, имо сам и ја таки трактор, једва сам га увалио некој будали.

takitraktor02 Већ смо се овде питали ко смишља те вицеве. И о кретању идеја кроз човечанство – где настају, ко од кога копира и ко ће то знати, јер по начелу истовремености оне најбоље настају на више места истовремено.

Е сад после два линка, једног на чланак о изумитељима вицева и једног о СФ идејама, питате се куд сам кренуо. Па, право тамо.

Nastavite sa čitanjem… “Им’о сам страшан трактор”

Не застарева

За рођендан, давне шесетреће, купе ми грамофон. Наредних неколико година куповали су се синглићи, мање више по томе шта се мојима свиђало, и то углавном тадашњи поп, тзв. забавна музика. Са понеком комендијом – тадашњи комичари су штанцовали синглове – и понеким излетом у међуградске и романсе.

И ту се мени свиди ова.

Скоро необјашњиво. Нит је била прва лига – тада су жарили и палили Лола Новаковић и Ђорђе Марјановић – нит сам ја био довољно одрастао да се напалим на добру рибу. Ал’ некако се увек догађало да у следећу туру синглића (поприличну, понекад чак три комада) улети и нешто њено.

Nastavite sa čitanjem… “Не застарева”

Ој, кафано: Џакарта

Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.

Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.

Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.

20140913_13_18_30 džakarta

У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Џакарта”

Ој, кафано: кисела у Крагујевцу

Током оног свраћања код колеге самураја Зоће, засели смо два-три пута за кафански сто, међутим од свих тих фотки… ова.

Јесте да се на њој не види нико, не види се ни Крагујевац, ни стара гимназија у позадини, ни она успијуша што је седела иза Зоћиних леђа, али можда баш зато. Јер, управо овако је то било.

Ту је у ствари све. Кисела, еспресо, две несуље, пепељуга и пиксла са кесицама. Сав кафићки инвентар је на броју.

Крај августа, још није толико врућина као што ће бити само сат-два касније, седимо пред кафићем на тргу, штогод смо у хладовини од сунцобрана, ћаскамо о којечему. Отприлике овако замишљам годишњи одмор.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: кисела у Крагујевцу”

Ој, кафано: позоришни клуб

А онда је дошао и тај кермес, 40 година од матуре. Јесмо ми, како неко из одбора рече, невидљива генерација – дали смо укупно једног председника општине и то погрешног, а међ директоре, славне и газде нас нема – ал’ бар можемо да добијемо позоришну салу за свечану академију.

Скупили смо чак и лову за два млада глумца да нам воде програм и одиграју две једночинке (нешто од Чехова и нешто из “Пријатељство, занат најстарији“). Некако сам опет успео да имам посла иза сцене, где сам се био доста мувао давне седамдесетдруге, кад сам се самопрогласио клупским репортером са фестивала војвођанских позоришта.

20140531_10_57_54 pozorišni

Овог пута сам скупио око 400 фотки из гимназијских дана, исплатило се оно преснимавање старих негатива, донео лептоп и за време академије вртео те фотке на великом платну иза позорнице. Што је требало и спремити, убости каблове где треба, нациљати пројектор (позоришни маестро од технике је практично сам све то средио), а за такве ствари, наравно, човека ћеш наћи у позоришном клубу.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: позоришни клуб”

Ој, кафано: пивница

У јесен 2013. ме увукоше у одбор за организацију четрдесетогодишњице матуре. Тешко жабу у воду натерати, било ми штогод и мило да се виђам мало са друштвом из генерације, не само из свог разреда и школе, него и остале две гимназије. Састајали смо се последњег четвртка у месецу, у пивници, од октобра до маја. Прескочили два месеца, ал’ ипак мало много.

Пивница… све је као што је некад било, осим што није. Инвентар, практично нетакнут, сви они столови од масивног дрвета, оне светиљке и остале цеви од бакра, све у стилу саме пиваре.

20131128_21_26_22 pivnica

Осим што нема пива. Тојест, нема пиваре. Тојест има, али не ради. Ту је она, изнад испод и свуд око пивнице, само што… туга јесења. И пивница је празна. Из месеца у месец, тог четвртка увече, сами ми и тај један келнер. Нема ни кувара, осим кад се најави веће друштво.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: пивница”

Ој, кафано: комшијин шанк

Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.

Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.

И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.

20131004_20_09_24 springfildov šank

Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: комшијин шанк”

Ој, кафано: Дангуба

Некако нам се усталио обичај пивског петка. Те 2013. смо решили да пивчуга из киоска (углавном Старопрамен или шта се већ нађе да је боље) није то, него кренули у град, да мало мрднемо из куће.

Зрењанински главни сокак, као и у скоро сваком граду по Србији (а рекао бих и по добром делу централне Европе) је претворен у пешачку зону, у више корака. Прво је седамдесетих био затворен за саобраћај увече, од 17:00 до 24:00. Онда су набачене некакве жардињере преко коловоза, па је саобраћај истински онемогућен. Онда су се кафићи из суседних улица некако размножили по главној. Има већ скоро десет година откако је све поплочано од зида до зида, па је напокон и равно, а кафићких столова нема само на местима где је фасада склона паду, па је ограђено да неко не страда.

Избегавам места која се зову на енглеском. Зачудо, међу кафићима на главном шору их изгледа ни нема, но овај се зове баш пригодно: “Дангуба”.

20130622_21_51_36 danguba

(велика)

Прво изненађење је био избор пива. На табли поред столова је кредом писало “Бадвајзер”, што нам је келнер и препоручио. Шта, тај амерички пишвасер? А, не, не, каже келнер, ово је чешко.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дангуба”

In memoriam Владимир Фурдуј Фурда

Вероватно сам га први пут видео у неком од спотова у емисији “Концерт за луди млади свет” која се вртела ваљда понедељком око 18:45 или у тако неко невреме. Тада нисам честито ни знао како се зову групе, а камо ли ко у којој свира.

Убрзо сам га видео и уживо – био је некакав концерт, преношен за Радио Београд, први (!) програм. Свирали су “Џентлмени” (настали, ако се добро сећам, неком мешњом карата из два друга шпила) па онда “Корни група”, за коју сам већ знао да су прва домаћа супергрупа, по речима неког новинара. Бата из “Индекаса“, Хрељац и Фурда из “Елипси”, Преле из “Косе“, за Борка се не сећам ничег. Свирка на само два ћошка од мене, то се не пропушта. Имао сам дванаест година, и први пут видео бубњара коме палица одлети три метра у вис, и за ту десетинку секунде док спустим поглед да видим како ће да се спетља, он већ има две палице у рукама и није пропустио ни такт.

Касније сам имао прилике да га гледам са веће близине. Бубњари су дефинитивно најфотогеничнији музиканти, ваљда су физички највише у контакту са инструментом и то им се види на лицу. Нажалост, једина фотка где сам тако нешто успео да ухватим је ова.

Тешко је чак и искусном фотографу (а имао сам већ седамнаест година кад сам ово снимио) да га ухвати баш како га је видео, нарочито у задимљеној сали са двапут више људи него што може да прими, но о томе смо већ. Добро је да сам ухватио и ово.

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam Владимир Фурдуј Фурда”