Ovo nema potrebe komentarisati, zar ne?… Da ne ispadnem ja tu nekakvo čeketalo.
Eto. Fundamentalija. Da se napuni mučanj.
“A ranije, kad smo bili nekulturni, … Nemoj mene da gledaš!”
Category: Jezik
Skoro se niko ne usuđuje da prizna da nam jezik propada pod maskom “jezik je živa stvar”… Za početak, nije stvar, nego tvar (tvorevina).
Ceđenje suve drenovine
Citat dana, ovog puta aftamacki dok ja već pijuckam nešto hladno i alkoholisano na terasi fazanerije pokraj Uba, dolazi od mog Komšije °. Kad sam pročitao jednu repliku u grupi Oldwave, napisao sam mu ovo: Neću te ni pitati za dozvolu. Ovo će da ode na Suštinu pasijansa kao citat dana. A ti mi posle fakturiši kraljeve AKA royalties. I tako mi to već godinama.
Da ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.
Elem:
…Uostalom, iz prazne glave teško izlazi puna rečenica.
Dragan Nedeljković,
jezičara (po vokaciji)
Red je da pomenem i to da je ova tužna i notorna činjenica bila izrečena kao reakcija na moje pisanje o onom mamlazu koji je odredio da mostovi razdvajaju.
Razdvajanje, spajanje
Gospodo političari, način na koji silujete srpski jezik mi se gadi.
Ovo sam čuo nekoliko puta u prethodnih nekoliko dana, i to usput. Šta bi bilo da sam još i gledao neke vesti, pitam se. Uglavnom:
(bla bla bla) …preko mosta koji razdvaja severni i južni deo Kosovske Mitrovice….
Gospodo političari, pričate gluposti. Reke razdvajaju, a mostovi spajaju. To je toliko jednostavno razumeti da je dodatno objašnjenje izlišno.
Kada budete naučili razliku između razdvajanja i spajanja, možda čak i postanete sposobni da rešite probleme za koje ste zaduženi.
Kreteni.
Ne marim da pijem, reče on
Osladilo mi se da lovim vinsku poeziju. Čak mi žao što sad nemam dovoljno vremena da preturam po biblioteci. Ali, mogu po sećanju.
Večeras ćemo se setiti Vladislava Petkovića Disa, njegovog burnog i kratkog života, kao i njegove možda najbolje vinske pesme.
Ko bude pametan i dobar, čeka ga i nagrada na kraju priloga.
Vladislav Petković Dis:
Pijem
Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Glava 13: Kraj
Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.
Glava 12: Ježev odgovor
Diže se Ježić, oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To reče, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Glava 11: Tri galamdžije
Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Glava 10: Pred ježevom kućicom
Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Glava 9: Divlja svinja
Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda, bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)
Glava 8: Medo
Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!
(Poema “Ježeva kućica”, Branko Ćopić)