Malo ti stiska sa lovom, ne znaš šta ćeš i kako ćeš, sve ti o koncu, kad – zazvoni telefon. A ono prijatelj u “Milioneru” traži tvoju pomoć i nudi ti pola zarade…
Nikad ne potcenjuj moć pogrešnog odgovora.
Category: Komentari
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Zašto, o zašto?
Holivud nikad više neće prihvatiti da sve to što radi može i drugačije. Razlog je proste, dolarske prirode, vrlo ubedljiv među ljudima opsednutim zaradom kao lajtmotivom cilja. Nama ostaje samo da se nadamo boljem. Ali bolje biti neće dok god ne odgledate deset filmova zaredom, pri čemu nijedan od njih nije na engleskom; i dok to ne učini većina vaših poznanika, ne kukajući pritom da ih boli mozak od gledanja filma.
Mršavu nadu nam daju neki nezavisni autori koji su očuvali obraz čak i kad su počeli da barataju holivudskim parama. Sad je, pak, važno, da i neki novi, mladi, sledeći autori dobiju svoju šansu. Možda ne kao Tarantino, ali barem na portalu Vimeo. Evo, ovako.
Utovar nedeljom, 15. februar
“Nemamo dovoljno para da kupe železaru.”
Žale nam se čitaoci, neki dobri ljudi… Pa dobro, samo dvojica njih (ali jedan po jedan) da bi utovar trebalo da ide svakodnevno: jednom nedeljno nije dovoljno često, kažu, voleli bi da čitaju takve sadržaje svaki dan, zabavlja ih.
Pa, čitajte, dragi prijatelji: idite na portale raznih medijskih kuća, čitajte blogove angažovanih ljudi, pokušajte i sa televizijom ako se usuđujete, pa sami izvlačite poente. Može se čitati između redova i dok čitate vesti i prikupljate sve informacije na drugim mestima. Štaviše, mi tako često i sami pravimo neke sadržaje: pročitamo između redova, pa samo to isto prenesemo u svoje priloge, takođe između redova.
A da objavljujemo utovare svakodnevno… Ne, to se neće desiti. Suština pasijansa nije mesto za popunu vaše dokolice, što je i glavni razlog što ovde dolazi stotinu puta manje ljudi nego na kopirajterske blogove. Mi smo svesni činjenice da je razmišljanje svojom glavom najteža disciplina poznata ljudskom rodu, pa zato tako malo ljudi uopšte nalazi za shodno da razmišlja, i zato je to olimpijska nedisciplina. Ukoliko nađete za shodno da svakog dana čitate između redova i mimo Suštine pasijansa, a da pritom ne očekujete da vam iko plati za to, baš kao što ni nas niko ne plaća za ovo pisanje, tada smo postigli svoj cilj.
A kako ćete vi znati da ste uspeli u svom nastojanju? Tako što ćete početi da preispitujete sve što budete pročitali na ovom blogu (a potom i na drugim mestima). I potpuno je svejedno da li ćete to činiti da biste osporili naše reči ili da biste ih iskoristili da saznate više (i opet, na nekim drugim mestima). Koji god ishod od tih bude zabeležen u vašem slučaju, mi ćemo znati da smo uspeli. Što ono kažu stari Etrurci (Feničani? Kelti? Hotentoti? Sumeri? Tolteci? Iliri? Tunguzi?): ovo je win-win situacija.
Ako smemo da primetimo: pohodite li utovare nedeljom zabave radi, promašili ste sve što se promašiti može. A to je tako tužno.
Rock’n’bowl arheologija
Godina je 3000. Svet je u novom blagostanju, sve se zna šta i kako, svako ima svoje zadatke, slobodnog vremena na pretek, a pragmatična znanja su dostigla svoj vrhunac zasićenja među ljudima. Preostalo je samo da se prisećamo onih divova na čijim plećima smo stajali da bismo videli dalje… čuli bolje… tako nekako.
Ko zna: možda bude čak i gore od ovog. Idiokratija je zaista mogući scenario naše neposredne budućnosti. Preostaje vam samo demagoška uteha da nećete i sami doživeti pad civilizacije… To jest, nadajmo se da nećete.
Ne, nećemo slutiti loše. Ali…
Човек који је умео да оде са журке
Нино Ферер је био чудан лик. С једне стране је изградио лик поп зајебанта, с друге стране је радио много озбиљније ствари. На оном првом делу се наватао пара, ал’ је канда хтео много више. А завршио је од своје воље, двоцевном картом за оно боље место.
Да је имао и верне публике, бар по Европи и, наравно, пре свега по Француској, види се из атмосфере овде.
Ово је снимак из 1993, дакле скоро тридесет година након премијере из 1965. Дотле је био некакав музикант, снимао плоче, али од овог га је нешто кренула карта. Добро је схватио да му та жица добро иде, та лагахна зајебанција, па је снимио наредне године велик европски хит, “Телефон” (који су Елипсе много боље извеле, Еди Декенг је имао прави соул глас и ваљда францускији нагласак), где ваљда набраја ко би све могао да се јави на Гастонов телефон али се никад нико не јавља. Слична зезалица је и наредни хит, “Краставци“, где набраја шта све носи на излет.
Letimični pogled na "Masku Crvene Smrti"
Volite li literaturu Edgara Alana Poa?
Kada je Crvena Smrt navalila na svet, princ Prospero i njegovi odabrani podanici su se zatvorili u prinčev zamak sa svim blagodetima ovog sveta, ostavljajući sirotinju van zidina da se snađe kako zna i ume ili da umre po sopstvenom izboru. Kada je odabrana elita ušla u zamak, princ je dao da se ulazna kapija zamandali tako da niko ne može više da uđe.
To je, takođe, značilo da niko više ne može da izađe.
Nastavite sa čitanjem… “Letimični pogled na "Masku Crvene Smrti"”
Utovar nedeljom, 8. februar
– A kolike su mu dimenzije?
– Ama kakve dimenzije, bre, bate, ovo ti je čis’ bakar, nema tu ništa dimenzije!
Kao što svaki pijačni mufljuz zna, mušteriju treba obrlatiti i pričati joj ono što hoće da čuje. Ili bar ono što je dosad prolazilo. U samousluzi, ili kad pazarite preko mreže, nema ko da vas obrlati osim onog što piše. Čitate li vi to?
E, da čitate, čudom biste se čudili. Našli biste da postoji sir bez mleka, prehrambeni ekvivalent eksera od plastelina. Našli biste da čokolada više ne mora da sadrži kakao. Da so nije isključivo natrijum hlorid, može i kalijum hlorid, nema veze što je otrovan. Da suvi vrat ne mora da bude suv. Da ručni alat ne mora da bude od čelika (što, istina, ne piše, ali pokušajte magnetom, ili sačekajte da se skine hrom pa da proviri žuti metal).
A onda se zapitajte zašto je sve to štampano tako sitnim slovima. Zašto više ne kaže koliko posto čega ima. Zašto više ne mora da piše zemlja porekla. Uostalom, nije vaše da pitate šta kupujete, nego da ćutite, platite i odnesete. A posle, ako vam nešto bude, ko vam je kriv. Lepo je pisalo. Postoji jedna vera koja tvrdi da je greh prevariti slepog. Za okate ne kažu ništa.
To je za ono što platite. A za ono što dobijate džabe kad vas zovu telefonom jer su vas izvukli, to oni sigurno rade zato što su mekog srca pa eto rešili da vas obraduju. To nije uračunato u cenu ničega, to oni iz svog džepa.
Šta bi sad rekao Mato Lovrak
Ni vozovi nisu što su nekad bili. Pogotovo oni teretni, višekilometarski. Ne zarezuju sneg ni za suvu šljivu.
Pokloni se i počni.
A? Šta velite?
Нисте баш морали
“Дође тако човеку да пљуне од Душана Васиљева” гласио је стари гимназијски штос. Напросто не знам одакле да почнем а морам једном. О оним тужним тренуцима кад схватиш да су музичари, колико год да су повремено богати и славни, обични радни људи и грађани и да треба исплатити кредит, извући се из чабра, поправити штету од луде главе… и да онда раде оно што скоро сви раде: праве нешто за продају.
Није много битно да ли ће се то продавати. Битно је да су кренули да раде нешто што иначе не би, само зато што су умислили да ће то имати прођу. Понекад упали, чешће не.
На ту тему је Прљави инспектор Блажа лепо рекао “паре ће да спискаш / слава ће да прође / алкохол ће једном / главе да ти дође“. А и ДЛМ су рекли “ствари боље ходају кад не мислиш на продају”. Али нема ко да их чује, ил до мозга не допире, па се догађају ружне ствари.
Шта овоме фали? Па прво, да су изабрали било које друго женско име, можда ово не бих ни приметио. Него ме заинтригирало какав је то вашар мелодија, можда је то неки месни фолклор из доба док су били у Аустралији… кад оно јок, fair овде не значи ни вашар ни фер (игру), ни поприличан ни умерен ни скроман ни ведар (без облачка) ни бледолик… него пријатног изгледа, лепушкаст… и Мелодија је женско име. Да нисам почео да лупам главу око значења наслова, не бих ни слушао текст, да нисам слушао текст не бих ни чуо ово.
Na krilima u Jugoslaviju
Da li je to Grčka? Ne. Da li je to francuska rivijera? Ne. Da li je to Turska? Austrija? Švajcarska? Rim? Ne, sve je to Jugoslavija.
Da li znate šta je zajedničko za ova tri pojma: Kodachrome, Pan American, Jugoslavija?
Tako je: ta tri pojma označavaju entitete kojih više nema. Legendarni film Kodachrome se ne proizvodi od 2010. godine. Pan Am je bankrotirao 1991, a ta godina beše i de facto poslednja u životu one zemlje velike 255.804 kvadratna kilometra na koju pomisli svako ko je rođen u njoj. E, pa da vidimo šta je to Pan American zabeležio o Jugoslaviji na 16-milimetarskom Kodachrome filmu davne 1964. godine.
A čemu je bilo namenjeno sve ovo?