Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Ne morate da ste stručnjak za NBA ligu, ama ne morate uopšte da pratite košarku, no ipak ćete reagovati na ta dva imena: Michael Jordan i Kobe Bryant su legende čija slava je otišla mnogo dalje od sportske arene.
…A onda se našao jedan zamlata koji je očigledno primetio nešto što drugi nisu, pa se vredno dao u video-montažu. Pazi sad.
Boktemazo, iscurio ceo mesec. Ama, dok si rekao “ejafjalajokul”… Ne govori se više “popokatepetl”, zar ne?…
Gore je da gore ne može biti, ali pošto gore ipak može biti, onda će gore i biti.
Ne vidite smisao prethodne rečenice? Ako zaista ne vidite smisao prethodne rečenice, onda postoje dve mogućnosti: 1. neskloni ste donošenju sopstvenih zaključaka na osnovu činjeničnih pojava oko vas; i 2. već duže vreme živite ispod nekog kamena, pa do vas ne dopiru predstave informacije vesti o aktivnostima izvršne vlasti. Imate svoju muku, gledate svoja posla, pa ste odlučili da sačuvate ono malo preostalih živaca i klonite se politike. E, ali politika neće da se kloni vas, jer sve političke aktivnosti (dakle i laganje i krađa i mere zadržavanja na vlasti – nema više, to je to) tangiraju sve što radite, možda čak i na načine koje još niste razaznali.
Ako osećate nelagodu, gledajte šta ćete: to što vas žulja nije neudobna kragna, a to što vas plaši nije karakondžula iz narodne bajke. To što vas žulja je nervoza koja je nastala zaslugom ili krivicom onih koji su odavno već nervozni za vaš račun (ili oni barem to tako predstavljaju).
Vlast je nervozna jer niko neće da je sluša (i to je, izvesno, jedini razlog što nam nije već mnogo, mnogo, mnogo… mnogo bolje, kao što je najavljeno), političari svih fela i boja su nervozni za svoj groš (sic! ipak je to za naš groš), novinari su nervozni jer mogu da pišu ili onako kako Vlada hoće ili onako kako Vlada želi (uz napomenu da u oba slučaja to slobodno mogu da čine samostalno – dakle, mediji su u našoj zemlji slobodni I samostalni), a mi smo nervozni jer nemamo više tapiju na posao i poljuljao nam se svaki plan za budućnost, jer budućnosti nema.
Valjda nam se ne dogodi Majdan i ovde. Ma neće… valjda.
Volim da zavirim u zonu umetničkih animiranih filmova na portalu Vimeo. Nađe se tamo mnogo čudnih, prekrasnih radova, ponekad i kontraverznih. Nedavno sam natrčao na ovaj čudni film; ne znam šta da mislim o njemu. Odgledao sam ga triput, od čega sam dvaput prekidao, jednom čak bio na ivici odluke da ga izbrišem i zaboravim, ali sam mu se vratio.
Znam da moj lični ukus baš i nije bogzna kakva preporuka za čestitog posetioca suštine pasijansa, ali ipak pokušajte.
(gledanje preko celog ekrana će biti od koristi.)
Homo Sapiens je stvorenje satkano od svakodnevnih rutina. Nositi majicu boje onog lustera iz dnevnog boravka ili živeti na jedanaestom spratu od mogućih dvadeset ili oboje… možemo podneti samo ako tokom dana veliki broj radnji obavljamo aftamacki, bez prevelike upitanosti nad uzrocima onoga što činimo.
Vikendom volim da kupim i pročitam novine. Subotom kupujem Politiku i Danas, nedeljom odnedavno Politiku (doskora sam nedeljom čitao Večernje Novosti zarad podizanja nacionalne gotovosti). Imao sam još poneke male i samo moje rutine (totalni dokonluk Prvog Januara beše ubedljivo najdraži) od kojih sam se, sa rođenjem druga Ognjena, morao rastati. No, čitanje novina vikendom je opstalo. Nije taj moj ritual važan da bih saznao šta se događa. Važan je samo zato što je ritual. Sve ostalo je bonus, ponekad lep a ponekad i uvredljiv: stabilizovana struktura Basarinih tekstova, još pravoslavljivija pesma Matije Bećkovića, hladnokrvne poente Alekseja Kišjuhasa, sećanja raznih Bajića na Božić (ili se ipak kaže sećanja Božića na Bajić?). Ali pre svega, čitajući novine, tragam za stilskim biserima, mrvicama hleba koje kolumnisti iza ostavljaju iza sebe potkazujući svoje skrivene motive, odajući džep koji ih plaća.
Моје даме су већ навикле да ћу мало да каскам за њима ако сам понео фоткалицу. Никад се не зна шта ће да западне за око. А волим кад ми улети овако нешто, поред чега се пролази сваки дан и нико га не примећује. Напросто станем, ухватим угао и тренутак (дакле чекам да оде трамвај) и шкљоц. Онда погодим у који су дућан зашле, станем испред и запалим једну.
Београђани су пoодавно ни не виде оронуле фасаде. Нововековне власти су навикле да пицну строги центар, по шести пут ако треба – ево сад баш тај јубиларни шести пут преуређују код мене – а Рузвелтова баш и није да отпадају уши од строгоће. Ту већ бива како се власници снађу. Или договоре.
(велика)
Kad bi nam došli u goste, ranije su nas kumovi prvo pitali za zdravlje, decu i slično, a sada nas prvo pitaju koja nam je šifra za wireless…
Raznim nas temama zasipaju s mas-medija. Uzburkao se okean emocija posle one izjave Čomskog, pa kako to već biva pobrkale se babe i žabe. Advokatskoj su komori mnogi 
članovi van Beograda najavili prekid štrajka, pa se brže-bolje smanjivali/prlagođavali uslovi za njegov prekid. Nisu sanirane posledice prošlogodišnjih poplava, a došle su nam nove. Ombudsman radi posao tužilaštva, a Srbi nisu jedini koji neazdovoljstvo odlukama političara pokazuju uništavanjem javne imovine, i nisu jedini sa svojim komšijama koji primirje vide kao priliku za dodatno naoružanje i pripremu za sledeću ofanzivu.
Ali ako se okrenemo vlastitim životima, ako vreme posvećeno prikupljanju suvišnih(?) informacija iz belog sveta preusmerimo na sopstveni život i život najbližih, shvatićemo koliko ga imamo malo (vremena) i da ga treba pametnije koristiti.
Izreke koje prežive zub vremena opisujemo kao “stare izreke”, a današnjost ne bi dočekale da se nisu pokazale kao dobre. Pa tako i “srce hoće, al’ dupe klokoće” pokazuje prednost pozitivne selekcije.
Pazi ovako: možeš samo da gledaš. Možeš samo da slušaš. Možeš i istovremeno da gledaš i slušaš, a tad je doživljaj potpun. Kako god okreneš, tung-von-jaaaaan! Te-kwon-doooooo! Čunćinun kojinpal nijengon pojendaaaaal!
Kada je Anders Bering Brejvik iza sebe ostavio 76 mrtvih i 93 ranjena, ispostavilo se (po iskazima svedoka iz njegove mladosti) da je (između ostalog) pljuvao u bazen, zapišavao komšijsku ogradu i uživao da ubija mrave.
Taj petak, 17. oktobar 2014. godine, upravo dan kada je, zbog nezamislive lingvističke operacije promene pola sestara Vilijams sa ciljem sprdačine u propalom pokušaju, Udruženje teniserki (WTA) izvuklo 25 hiljada evra iz džepa Šamila Tarpiščeva, protekao je tiho. Gospodin se Oland tom priliko nije razbudio. Kao ni gospodin Netanijahu i ostali predsednički kandidati (Netanigugl i Netanibing?) Kao ni gospođa Merkel i gospodin Vučić. Kao ni gospođa Čomić. Baš kao ni svakodnevna čeljad diljem svetskog šara. 
Dubokozabrinuti žitelji FejZbuka ne prestadoše da dele fotografije životinja sa očima; ekstremna desnica nastavi sa skladištenjem najnovijih naučnih dostignuća u svoje tradicionalne jazbine; ekstremna levica nastavi da radi… šta god da inače radi; reporteri buduće srbijanske nadgradnje online časopisa Vice i dalje predano tražiše načine za naplativo guranje prstiju u oči pospane raje. Niko ne trepnu dok moj dobri Šamil nosaše krst slobode govora. Posledice jedne loše procene (svakako ne lične, ali svakako da društvene greške) nikoga ne interesuju. Takvi smo: zbog javnih se promašaja ćijukati neće. Računaju se samo pogotci.
A onda se desio 7. januar 2015. godine.
“O ukusima se ne raspravlja”, reče đavo, skide gaće
i sede u koprive.
Ima li među vama nestrpljivih? Ima li među vama onih koji očekuju da će već krajem 2014. godine da nam bude bolje? Ima li onih koji vide sukob između logike i prethodne rečenice? Ima li onih koji brane sadašnju Vladu istorijski nezapamćenim prolećnim poplavama? Ima li onih koji vide spas u najavljenoj rekonstruisanoj Vladi? Ima li onih koji vide spas? Ima li onih koji vide?
Ima li?
No, nemojmo da se (u)bedačimo već na početku godine. ‘Ajmo malo veselo, veselo! Ugledajmo se na primer na Novosađane, koji ni sami ne znaju da li su se bolje proveli na javnom dočeku gregorijanske ili julijanske Nove godine. Radost je veća kad se zna da su izvođači izabrani na tenderu, odnosno putem konkursa javne nabavke. Ili možda nisu? Ma, nije bitno. Tenderi se ionako nameštaju. Ili ne? Ma, nije bitno.
Nova godina, novi optimizam, ovo, ono…
Da li vas nerviraju oni koji bacaju petarde? Iritira li vas praskavi zvuk desetina petardi kad uradi ponoć između dve kalendarske godine (i, obaška, trinajz dana kasnije ponovo)? Imate li želju da im se pridružite ili biste ih radije sve strpali u jednu pećinu i naredili im da ispucaju sve što imaju ako žele da izađu?
A šta biste onda tek rekli za eksploziju u skladištu za vatromet? Pazi ovo: snimatelj se zatekao nekim drugim poslom, pa je uhvatio sve, iako je najpre blebnuo od udara.