Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
A sad, da se prisetimo scene iz filma koji odavno niste gledali… Ili jeste? Neki nisu, ima bar 30 godina; neki su ga gledali prošle nedelje u okviru, jebotemiš, održavanja predbožićne atmosfere u narodu. Pa, da pomognemo, valja se.
Imali bi psihoanalitičari šta da kažu o ovome, zar ne?
Dragi moji, prvi ovogodišnji utovar se odlaže za nedelju dana iz neverovatno prostog razloga o čijoj opravdanosti ćete morati sami da prosudite.
Istina, tako bi mogli da se opišu rezultati moderne srpske politike, ali ovog puta nema skrivenih značenja u naslovu. Pogledajte.
Bilo bi zanimljivo da pokušamo nešto: hajde da smislimo naravoučenije ovog snimka.
Izvol’te: polje komentara vam je nauznak.
Srećna vam Nova godina, dragi naši!
Hajde da pustimo Reuters da za naš račun premota godinu koja je za nama.
Prebacite prikaz u režim punog ekrana, promenite kvalitet na najbolji, držite prst na mišu, pa kliknite da zaustavite film ako poželite da neku sliku osmotrite pažljivije.
Naše, pa makar usrano, ima da bude najbolje: hajde da glasamo za to.
Sve trčim.
Moram da se konsultujem sa vama, dragi moji: plašim se da ću ispasti nekakvo džangrizalo – ili još gore: hejter – ako postupim po svojoj savesti umesto po zahtevu… No, stvar je počela da se ponavlja i vreme je za neku akciju. Dakako, mogu i da prećutim, ali…
Evo o čemu je reč: na raznim mestima, prevashodno na fejZbuku, učestali su pozivi svima na glasanje za favorita onog ko poziva – pogodićete, najčešće je reč o fotografijama na kojekakvim konkursima – i to se obično intonira rečima koje kod svakog ko je iole sklon na razmišljanje svojom glavom zvuči kao “ako glasate za to i to, učinićete dobro delo; ako ne glasate, sram vas bilo; ajde bre, šta vas košta”.
Ima nekoliko stvari koje mi se ne dopadaju pri takvom obraćanju.
Gost-autor: otac mi Vukota
Kad otople dani, i kad livade ozelene, desiće se i meni jedna čudna godišnjica: šest decenija od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.
Ponekad nije kako je zamišljeno, nego kako je suđeno.
Uočavam da je brat fotograf bio nespreman za akciju. Sramota.
Imalo bi se šta reći o dnevnoj politici, ali paz’ da ne bih. Ima toliko banalnih problema na ovom svetu, pa zašto bismo se onda bavili onim tzv. suštinskim? Evo, na primer…
Ako pohodite društvene mreže, u prvom redu fejZbuk, pa imate bar dvesta-trista takozvanih “prijatelja” tamo, sigurno ste primetili trend odricanja od kritičkog razmišljanja i potpunu predaju petparačkim emocijama tipa “bolje je biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan”. Ne očekujući da je neko možda dao svoje mišljenje o nečemu odavno, nepažljivi ljudi ponovo skreću pažnju drugih na neke “lepe” stvari koje to nisu.
Obično ignorišem ili sklonim od pogleda takve pojave; ne možeš doveka isterivati pravdu, pogotovo ne na tako glupom mestu kao što je fejZbuk. Ali, kad vidim onu dečicu…
Ja ih inače volim, te cirkuse. Probudim se takve nedelje čio. Bolovima u ovom i onom delu kičme ne dozvoljavam da me podsete na frapantno nestvarne cifre u krštenici. U trpezariju odlazim ne pokušavajući da se setim na koji mi je način jutarnja kafa postala važnija od jutarnjeg seksa. Koncentracija mora biti maksimalna, treptanje svodim na minimum. Danas sam, konačno, deo predstave. Počinje cirkuski dan.
Ulaznica za cirkus je i bukvalno krvavo plaćena, a pravo da u predstavi učestvujem samo je naličje tereta koji moja uloga nosi. Svi ti slonovi koji stoje na jednoj nozi, psi koji voze bicikle, akrobate na liniji smrti, gutači plamena, žongleri – danas su tu samo da bi meni, glavnom glumcu, pripremili atmosferu. Podgrejali reflektore.
Ili već skuvali kafu, kako i priliči. Jer, baba i deda su poranili. Iz naše kulture lapot jeste uklonjen, ali tek fizički. Odlazak u penziju kod nas predstavlja suštinski kraj svrhe čoveka, koji sa prestankom radnog doprinosa društvu samog sebe počinje da shvata kao teret, i izvršava virtuelno samoubistvo ubijanjem ideje o ličnim mogućnostima, željama i potrebama. Penzioneri su akteri prvih tačaka cirkusa, onih koje se završe rano ujutru, dok radni narod još spava. Da nikoga ne uvrede, da nkome ne smetaju. Da učine jedino što im je preostalo: ono što misle da se mora.
Suština pasijansa se oprašta od barda.
Nema šta da se priča. Sam će on, kao što je red u ovakvim prilikama. Za početak, zna se kako.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Peter O’Toole (1932 – 2013)”