Category: Komentari

Čestitke murti na zajahivanju vlasti u mojoj varoši.

Nije prvi put, znam već – mada je gužva u koju sam na poslu upao sasvim koincidentna – ponekad je baš dobro kad si preokupiran nekim sopstvenim temama, pa nemaš kad da se baviš glupostima temama koje dolaze kao vesti. Odavno sam naučio da će vest doći do mene želeo ja to ili ne, pa je samo ostalo da profiltriram šta puštam, a šta blokiram.

Kako je onima koji nisu sposobni da blokiraju suvišne informacije, teško mi je i da pomislim.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 15. septembar 2013.”

Kao i svako pos’o rađen za vreme raspusta, tako su i u ovom angažovani kolac i konopac, odakle su preuzimani svi prilozi tokom ne manje od četr nedelje luftiranja mozga.

Ako ste mislili da smo se odmarali, prevarili ste se. Ako ste očekivali da preispitamo svoje stavove, prevarili ste se. Ako vas je đavo naveo da se nadate nekim kapitalnim promenama, prevarili ste se. I da ne zaboravim najvažnije: ako vam je bilo po volji da na Suštini pasijansa osvanu neki sadržaji koji se mogu eksploatisati i bez aktivnog angažovanja prostora između ušiju, grdno ste se prevarili. Zaboga, pa šta ste očekivali? Da počnemo da kačimo mačiće i kučiće po ovom blogu?

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. septembar”

Koja je prava mera za odmor? Lipsaću radeći pre nego što otkrijem odgovor na to pitanje.

Ne, nisam ja gadljiv na letovanja i razne oblike tzv. godišnjeg odmora. Samo ne verujem u onaj sindikalni princip dotičnog godišnjeg odmora za sve pare i po svaku cenu. Otići nekud, raditi nešto, biti neko vreme nezavisan od nečeg što predstavlja svakodnevni teret, to je sasvim u redu dok god se ne pretvori u nekakvu svoju kontru.

Prethodna tri leta, Jasna i ja smo lutali po Srbiji. Lutaćemo opet, šta ja znam kad. Sad smo to zamenili pohođenjem nekih zanimljivih rock koncerata, par vikenada po nekim vinarijama i gluvarenjem po sajberprostoru. Nije nam se dalo da ponovimo neke šablone putovanja jer smo se možda malčice i premorili od njih.

A nije da nije, pride se krijemo od nekih dobrih ljudi koji nam toliko intenzivno žele dobro da uopšte ne primećuju da je ćutanje zlato. Zapravo, to je to: veliki odmor je kad mogu da ćutim, ne moram nikog da slušam i, obaška, ne pišem ništa barem nedelju dana.  Elem, odmaranje je i mentalni proces.

I šta sad, pedalj do kraja sezone putovanja? Možda neke kraće foto-ture? Pa to uopšte ne bi bio nemoguće. Sanjam neki salaš usred atara, poput onog koji sam fotografisao iz balona prošle godine… Mesto na kome nema ni struje ni telefona ni komšiluka, ali zato postoji podrum sa buretom.

U izvidnicu krećemo već danas. Preko Dunava na zapad, da nađemo onaj savinjon.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. avgust”

Leto, godišnje doba za radost… Zato danas nećemo o politici.

Zapravo, nikad da vas priupitam: verujete li vi u stereotipe°? A koji su to stereotipi? Možda oni koji su vam se usadili u poimanje sveta dok ste bili sasvim mala deca? Ili oni koje su vam sistematski usadili u glavu u školi? Možda je to nekakva vaša projekcija mudrosti življenja, potekla ko zna odakle? Ili ste se pomirili sa okolinom, sudbinom i čovečanstvom, pa na svet gledate onim očima kao kad puštate vodu za, k-hm, minulim radom?

Koji je vaš omiljeni stereotip? Samo ne recite da je to onaj “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko… (znate nastavak)”. I nikako, ama ni slučajno nemojte citirati nešto ukaljano upotrebom u reklamama (neko negde napisa “wrecklama” – dopada mi se, pasuje, mada je to derivat engrpskog).

Ako baš želite da znate (ne želite, nego vas saterujem u stereotipno poimanje banalne ideje), ja verujem u stereotipe baš zato što silnu energiju trošim da se iz njih iskobeljam. Primećujem da su moji omiljeni stereotipi već uokvireni u poslovice, pa mi je lako da ih izreknem.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 4. avgust”

Demagogija je postala temeljni princip društva: kao da nismo već dovoljno jadni i bez takvog gledanja na svet.

Koliko me sećanje služi, kad god se desi neki potpuno nebitan, ali globalno objavljen događaj, desi se cunami-talas demagoških rasprava. Evo, kraljica Elizabeta II je dobila praunuče, medijski spektakl na Ostrvu je bio primeren, a onda je počelo… Najpre se prokljuvilo u Americi, koja već frtalj milenijuma ne može da se otrgne od podsvesnog osećanja inferiornosti prema najvećim kolonistima u istoriji: hiljadu idiota je kojekuda po Mreži objavilo kako postoje važnije teme od grickanja noktiju dok novopečeni roditelji objave ime deteta. Pritom, dakako, niko se nije tim važnijim temama bavio nedelju dana pre, dok vesti još nije bilo.

A onda, samo sam čekao kad će da počnu, i fejZbuk spameri su krenuli da objašnjavaju kako je ovaj svet pomahnitao kad je važnija vest o “ovom detetu” (pritom vidimo fotografiju nekog nepoznatog klinca starog 6-8 meseci, sve sa krunom na glavi i crvenim plaštom) od “ovog deteta” (i vidimo sliku nekog ispijenog, očigledno gladnog crnčeta Afroafrikanca). Poruka bi trebalo da bude jasna: jeste da je bolje biti zdrav i bogat nego siromašan i bolestan, ali pošiljalac poruke očekuje da mi makar saosećamo sa onima kakvi ne želimo i sami da budemo. Ili tako nekako.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 28. jul”