Strpite se koji sat, da dođem sebi od sinoćnjeg derneka.
Aiiiijjjj.
Category: Komentari
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Малопродајни случај бабиног колена
Сцена, пре неки дан. Излази баба из самоуслуге, једном руком води унуче, само што није проходало, у другој држи кесе са пазаром. За њом се затварају врата, прикљеште јој обућу, баба се пресамити и дочека на колено, не дотакавши унука. Резултат: одерано колено и занавек бојкот те самоуслуге.
Јер, није им то једина мана. Артикли се појављују насумице, за неке је неизвесно да ли данас имају, као некад кад се ишло у шверц у Темишвар – никад не знаш шта ћеш наћи а шта нећеш. Касе има две, углавном једна обележена да не ради, кренеш ка другој, долази касирка и седа за ону прву. Чему вам служи табла, онда?
Да не заборавимо и кусур. Износ од 102 динара се аутоматски заокружује на 110, никад наниже. Још нису пробали са уваљивањем жваке уместо кусура, или са продавањем метлице којом чисте мрвице са касе – то су ипак трикови претходне генерације. Али је већ било да уместо пет откуца шест нечега.
Самоуслуга послује по свим правилима капитализма овдашњег. Под један, гледа да ућари колико може и на чему може, и да привуче муштерије како год зна. Да видимо прво ово друго. Nastavite sa čitanjem… “Малопродајни случај бабиног колена”
In memoriam: Dragan Babić (1937 – 2013)
Nikad ne znamo gde nam šta stoji…
Pa tako nismo znali ni gde su nam najpametniji ljudi. A i da smo znali gde su, ne bismo znali šta ćemo sa njima.
(a pogledajte i ovo)
Dragan Babić, učitelj čitanja između redova, otišao je na Neko Bolje Mesto. Izvesno, on je bio na mnogim dobrim mestima, ali je pritom uvek ostajao džentlmen. Znao je da objasni ono što većina drugih čak i ne vidi. Nismo naučili dovoljno da bismo o njemu mnogo govorili. Nama na sramotu.
Utovar nedeljom, 21. jul
Najzad sam shvatio koncept: niko nije kriv.
Mala matura se pretvorila u ćorak: niko nije kriv.
Saobraćajni koridori nisu napravljeni, a pare za triput veći posao su potrošene: niko nije kriv.
Tijana je umrla jer je ipak bilo prekasno: niko nije kriv.
Nema para za kulturu: niko nije kriv.
Kriminalci dobijaju uslovne kazne dok čovek ide u zatvor jer je spasao mače: niko nije kriv.
Parama na Kipru se uđe u trag, a onda odjednom nikom ništa: niko nije kriv.
I dalje plaćamo gas kao da ga pakuju u kristalne boce od pola litre: niko nije kriv.
N ПОСЛЕ ЖАRКА ŽAРКО! ИEDAMO TE ЖARKO!
ЖARKO MN TE BOЛNMO!
Jebote… Od ovog može da se rikne!
Tesla, nauka i mi
Prekidača na zidu bi bilo i da nije bilo Tesle
Uvod
Desetog jula 2013. godine navršeno je 157 godina od rođenja Nikole Tesle. Tim povodom se država nije oglašavala. No, na portalu Blog B92 osvanuo je skroman (sadržajem, nikako lucidnim naslovom) tekst Jelice Greganović Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda! Kažem skroman jer tekst očigledno nije imao za cilj da gromopucateljno priča o Teslinim dostignućima, već da nas prosto podseti na Teslin rođendan. I to je dobro, i lepo, i potrebno. No, u oči upada kategorizacija teksta: BUDUĆNOST, NAUKA, ŽIVOT. Baš kao i za sve blogove, odabir kategorija, naravno, radi autor(ka). A Jelica Greganović jeste simpatična spisateljica lakog štiva, koja sa posebnom toplinom uspeva da prenese i uopšti dogodovštine njene višečlane porodice. Ne očekuje se od nje da razume specifičnog finese komplikovanog sveta nauke, niti se nad njenim bezazlenim (pomalo dečijim) entuzijazmom kojim spominje Teslu treba seiriti. Stoga sam joj u kratkom komentaru, bez želje da na Teslin rođendan ulazim u polemiku ili duboku analizu, i uz skromnu zahvalnicu Tesli na njegovim dostignućima, skrenuo pažnju da kategorija NAUKA nije primerena Teslinom radu. Na tu se primedbu, naravno, skupilo raznog sveta da mi neljubazno objasni kako mastim knjige i koješta, dok je sama autorka ostala srca kamenoga. Tako je jedna mala primedba dovela do javne demonstracije moje teze o nepristojnosti našeg društva, slabom šavu od koga počinje cepanje sloja civilizovanosti koji svi, u dubini duše, želimo da nosimo.
Na ovom sam, pak, mestu oslobođen potrebe da pričam pigeon Serbian, sporo i razgovetno. Stoga želim da kažem koju reč o tezi da prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. I, takođe, o Tesli kao naučniku, i sledstveno tome, o nauci uopšte. Idemo obrnutim redom, pre svega da postavimo par temeljnih teza o nauci.
Utovar nedeljom, 14. jul
Ovde sve mora naopako. U slučaju da nije, učinićemo da jeste. A ako već jeste, pravićemo se pametnijim nego što jesmo. Dva primera iz akademske sfere: zbog mesta dešavanja, strašnije je nego inače.
U slučaju da ne pohodite kojekakve domaće portale vesti, možda ste i omašili vest koja je najpre zazvonila kao vetrić promene u društvu: profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Rajna Dragićević je održala nesvakidašnji govor apsolventima sa katedre srpskog jezika. Izvesno ponesena momentom, štogod je prenaglasila uticaj profesora srpskog jezika na celokupno društvo (kamo te lepe sreće), ali računam – u motivacionim govorima je dozvoljeno i to.
Ali ne i u Srbiji.
Posle prvog udara iznenađenja, počeli su da se javljaju ljudi koji su brže-bolje osudili taj govor, nazivajući ga primerom elitizma i snobizma, a bilo je čak i težih reči. Eto, profesorki je zamereno to što je od mladih akademaca s pravom očekivala da pročitaju ponešto između redova i da nađu svoje mesto u društvu koje već četvrt veka nastupa isključivo sa pozicije osude pameti. Eto, neko se dosetio da biti profesor srpskog jezika nije probitačno zanimanje u Vankuveru i Torontu, pa je našao da je sirota Rajna sve to pričala zato što je uvređena zbog nedostajuće šanse. Na stranu reakcije iz navijačkog miljea, gde se trenutak razmišljanja smatra slabošću, po kojima se sarkastično i prenaglašeno ponavljaju teze kako je “sramota biti kapitalista i imati stan”.
Test trudnoće
Da li ste se ikada zapitali da li je davno, mnogo pre nas, postojao test trudnoće? Da, verujte, postojao je. Hajde da uključimo vremeplov i odbacimo se na 1350 godina pre bezgrešnog začeća.
Test za otkrivanje trudnoće, koliko se danas zna, seže daleko u prošlost, u 1350. godinu pre nove ere. Postoji rastumačen egipatski papirus koji opisuje jednostavan, a ispostaviće se kasnije i efikasan, test trudnoće. Prema pomenutom opisu, žena bi trebalo istovremeno da mokri na semenje pšenice i ječma. Ako nikne (uslovno nikne; nabubri, primi se i slično) ječam, nosi muško dete, ako nikne pšenica nosi žensko dete. Ako ne niknu ni pšenica ni ječam onda nije trudna.
Utovar nedeljom, 7. jul
Opa! Otkud vi ovde! Kako to niste ispred televizora?
Reći ću vam kratko i direktno: ako ste na Suštini pasijansa u vreme kad počinje veliko finale takozvanog belog sporta, ima nade za vas. Ne zbog Suštine pasijansa, nego zbog vas samih. Poštujem vaše nastojanje da zadržite mentalni integritet. Štaviše, divim se tom naporu.
Da me ne razumete pogrešno: nemam ništa protiv tenisa°. Nemam ništa protiv toga da vam uspešni teniseri pomažu da iluziju života učinite prijatnijom nego što jeste. Nemam ništa protiv hvatanja slamke da pokažemo svetu kako imamo perjanicu kojom vredi da se hvalimo (ignorišći činjenicu da ta perjanica prijavljuje boravište u poreskom raju Evrope, a Srbiji zamazuje oči javnosti uz pomoć efikasnih PR agencija). Nemam ništa protiv toga da porodični biznis te porodice cveta još stotinu, ama hiljadu godina. Obaška nemam ništa protiv toga kako vi organizujete svoje slobodno vreme – to pogotovo.
Nepristojnost kao darvinovska neminovnost
Cecine cice jesu, Obradovićev obraz nije
Bila jednom jedna zemlja u kojoj su fakulteti formirani kao naučni instituti sa studentskim robljem, a ne kao ustanove za obrazovanje. Zašto je tako bilo, duga je i tužna i istinita priča o doktorima nauka koji žiletom isecaju članke iz internih periodika da ih drugi ne bi čitali; prevode knjige pa ih potpisuju kao svoje; javno traže Nobelove nagrade za naučnike koji članak napisali nisu. Novopečeni su diplomci, baza profesora osnovnih i srednjih škola, postajali vremenom sve neobrazovaniji. Stoga nisu mogli da prenose znanje, jer ga nisu imali. Ministarstvo prosvete je, kao i svaka druga birokratija, u svoje redove pažljivo dovodilo samo ubedljivo najsigurnije najnesposobnije, sve dok nije došlo do (željenog) stanja u kome je uverljivo sposobno da čini baš ništa (postojiš, ali svi, pa i ti sam, očekuju od tebe samo jedno veliko baš ništa). No, društvo je siromašilo, ljudi su počeli da žive sve manje pristojno, pa su polako i sami postajali sve više nepristojni.
Nastavite sa čitanjem… “Nepristojnost kao darvinovska neminovnost”