Category: Komentari

Gusalo, masalo! Tukli se, nisu se tukli, dobiće oprost duga, neće dobiti oprost duga, ide iz kluba, ne ide iz kluba, kupiće ih Hašim, neće ih kupiti Hašim, sve je u redu, ništa nije u radu, ‘oće da plaćaju porez, neće da plaćaju porez, desiće se nešto, neće se desiti ništa…

Zamotao bih pitanje u oblandu, ali nemam vremena za to, a i svetac je, pa ne smem da postavim pitanje “ko bre ovde koga zajebava”. I eto, moram da pitam banalno, prostački, ali makar tako da laprdavcima zvuči kao umna dilema. Elem:

Da li je ostao iko da poriče tehniku popunjavanja medija glupostima do prezasićenja, edabi neko kome je to po volji uradio ono što drugima nije po volji?

Eskiviram ja medije, ali neće da eskiviraju oni mene, pa ih i dalje konzumiram mnogo preko svoje volje. Pravo pitanje glasi: kako li onda prolaze oni koji po navici sede ispred televizora i prevrću novine (koje su ili frizirane ili tabloidne) i misle da je njihovo tako stečeno saznanje verodostojno? Znate šta, perspektiva saznanja je loša, a jedino u šta još verujem su neke osnovne vrednosti, one koje ne zavise od političkih prilika, duha vremena ili mode. Međutim, ne vredi: ljudima je dovoljno samo nekoliko sekundi da bi pogrešno iskonstruisali bilo kakvu informaciju koju čuju. Imam i primere…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 27. januar”

Kog đavola ja tražim još uvek na fejZbuku, pitam se. Navika, mazohizam, perverzija, mora biti neko od takvih objašnjenja.

Sećam se vremena kad je zla krv postala dominantni jezik obraćanja na starom BBS-u SezamPro. Posle dosta godina “sezamovanja”, gde su se formirali neki krugovi ljudi sa kojima mi je bilo dobro da budem, bio sam jedan od inicijatora da se zatvorene grupe premeste u neke mailing liste, nezavisno od Sezama, i da se povučemo odande, jer tamo je zavladao duh smrdljive baruštine, što je samo delom bila posledica činjenice da je dolazak brzog Interneta odneo danak. Bitni su ljudi, a ne mesta, beše pouka te tihe smrti nekad avangardnog stecišta.

Međutim, sa fejZbukom je drugo. Tamo je mesto uzelo primat nad ljudima, a devalvacija socijalnih normi je tolika da čak i ljude koje nikad niste sreli nazivate prijateljima samo zato što ste razmenili affiliate veze.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. januar”

Proći će i ova zajebancija, koliko sutra. A šta onda? Jedino vam je preostalo još da uhvatite nekog rođaka ili poznanika koji slavi Svetog Jovana, Svetog Savu ili koju manju slavu u januarsko-februarskom špilu. A onda, jebigica: posle svega, moraćete da počnete da radite…

Izgleda da moramo da zadovoljimo šablon “hleba i igara”, što se na balkanskom podneblju radije tumači kao “krkanja i laganja”. Jedino zajedničko tim principima je veličanje nedostatka namere za razmišljanjem bilo koje vrste. Šta ćemo, jadni, ako nam crkne televizor, a banka neće da nam da gotovinski kredit za potrošnju? Gde ćemo, kukavni, ako se završi serija “Sulejman Ljubičanstveni“, a ne bude otkupljen sledeći serijal? Kako ćemo, nesrećni, rodbini na oči ako propustimo bilo šta od Bjelogrlićevih produkcija – o čemu ćemo diskutovati?

Nije lako živeti u ovo doba aktivnih medija. Toliko zanimljivog, a ništa nije na tacnu. Došao šeik da kupi oranice koje država nije vratila vlasnicima i, ako može umesto kusura, videćemo, fudbalski klub kojem je država protivzakonito dala oprost od dugova. I nema veze što je šeik priznao Kosovo, to niko nije rekao na televiziji, pa stoga nije važno. Važno je samo ono što se kaže na televiziji, je li tako? Bolje da kupim novi televizor pre nego što ovaj stari crkne, je li tako?…

Uostalom, licemerje je vrlina. Pa da… Čekaj malo, pa ubraja se u vrline, zar ne?… Eeee….

Dok to ne bude sasvim razjašnjeno, hajde da se malo pozabavimo pregledom dešavanja.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. januar”

Ah, pa večeras korinđanje… Ili ne znate šta je to? Nema veze, mada mi je žao ako niste to iskusili kad ste bili mali. Moram da se istresem sada kako bih bio miran sutra. Izvinite što će ovo zvučati kao akutni napad mizantropije. Zapravo, ja volim ljude. Mrzim samo zle ljude. A nisam kriv što je glupih više nego pametnih, jer zli opstaju zahvaljujući glupima.

Tradicija, velim, a ne potreba za merenjem bilo čega što se meri u uobičajenim prilikama. Čak je i post je pretvoren u vanserijsku lakrdiju – a većina onih koji, kao, poste ne kapira da suština posta nije u odricanju od mrsnih jela nego od loših misli. Što se tiče fizičkog posta, u istoriji je mnogo važniji bio onaj veliki post uoči Vaskrsa – i to iz sasvim pragmatičnih razloga. Bilo je rano proleće, hrane je nedostajalo jer je zima iscrpila kućne zalihe. Valjalo je premostiti do časa kad dođe prilika za ubiranje prvih plodova.

Ja obično postim onako kako to rade sveštenici – nikako. Kad sveštenici budu postili onako kako poste monasi, i ja ću. Ili neću, kad malo bolje razmislim. A posnoj večeri kod Jasninih roditelja prisustvujem već četvrt veka: takva je tradicija. Slađa mi cicvara za božićnom trpezom ako ostanem gladan prethodne večeri.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 6. januar”