Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Slave u Srbalja

Hajde da se unapred odredi ko ima koju slavu, da bismo videli “kod koga ćemo sada da žderemo”. Slava i igara…

Zeleni zub prezire slavu! Ali voli slavski kolač.Tu i tamo radoznali internetski surfer će naći razne tekstove o istoriji slave kao religijskog običaja. Od toga ko je uveo, a ko definisao formu, pa sve do toga ko je od poznatih ličnosti kod koga bio i šta je pojeo. K’o što je red, naći će i tekstove “iz dobro obaveštenih izvora” da su slave karakteristične samo za Srbe. Što, je l’ te, implicira da ko ne slavi slavu – taj nije Srbin.

Kako su mnogi Srbi intimno rehabilitovali Boga, tako su krenuli da se prisećaju običaja koji nikad nisu poštovali. Čast izuzecima. A prisećanje se, kao što znamo, obično svodi na ko je šta rekao, kako je ko šta uradio “onomad prošle godine kad smo bili kod njega”, a na “televiziji su rekli da je drugačije”, a ko bolje zna od televizije.

Televizija će nas svake godine iznova naučiti da je slava Nikoljdan najveća srpska slava. Dalje će nas naučiti da se njena veličina (slave, a ne televizije) ogleda u činjenici da jedna polovina Srba slavi ovu slavu, a druga polovina ide na proslavu. Treća polovina sedi kući i čekajući novu lekciju sa televizije rešava multidimenzionalne skupove u nameri da dokuči koliko polovina čini jedno celo.

Nastavite sa čitanjem… “Slave u Srbalja”

Utovar nedeljom, 20. novembar

Pitali Jovana Hadži Kostića kako postiže da napiše toliko komentara svakog dana. Otkud vam toliko ideja za “Tako reći nezvanično (TRN)”, pitali ga. Čitam novine, pa izdvojim samo nekoliko gluposti, govorio je on.

Ispovest nepoznatog autora

Ostavite svoj automobil na parkingu ako ste malo više popili u restoranu. Odvezite se kući autobusom.Hteo bih da podelim sa vama iskustvo koje se tiče pića i vožnje.

Elem, pre neko veče, izađem na večeru sa nekim prijateljima. Pa eto, popio sam malo više piva nego što sam isprva mislio da ću popiti. Shvatio sam da sam mortus pijan i – nećete mi verovati šta sam uradio – odlučio sam da odem kući autobusom. Da, autobusom.

Kući sam stigao sigurno i bez ikakvog incidenta. A to me je baš iznenadilo: jer znate, ja nikad pre te večeri nisam vozio autobus.

– * –

Naduv'o se pa ga boli patka za fudbal... Čekaj malo: pa reprezentacija Srbije igra nezainteresovano i bez potrebe za džointom. Koji nadrak onda da ih čuvaju?Specijalci su čuvali naše fudbalere u Hondurasu. Baš mi je milo. Samo mi nije jasno zašto.

Mislim, koji su andrak oni tražili u Hondurasu? Ako im je bilo do igranja fudbala sa sebi ravnima, mogli u da odu u bilo koje selo na Ibarskoj magistrali i da se pokrljaju sa ekipom.

I onda bi ostalo novca za put one dve devojčice u Južnoafričku Republiku.

– * –

Wonderbra je kao kesa čipsa – tek kad otvoriš, shvatiš da je poluprazno.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. novembar”

Prelistavam novembarski National Geographic

Pa dobro, šta sam ja to Bogu zgrešio, pa da moram da dobijam zgužvane primerke? Ima li koga da to spreči?

National Geographic Srbija, novembar 2011.Kreten se vratio. Onaj isti koji savija National Geographic popreko, pa slomi riknu. Ovo je drugi najgori lom koji sam imao u kolekciji projekta “pretvori časopis u origami pred kućom pretplatnika”. Gotovo je: jedino rešenje za ovaj košmar je da prestanem sa pretplatom. Moj poštar rešio da me vrati u dvadeseti devetnaesti osamnaesti vek, pa to ti je. Toliko mi je zgadio pristigli primerak da mi je trebalo nedelju dana da ga prvi put otvorim i prelistam, a gotovo deset dana da pročitam prvi članak. Dobro de, bilo je malo i gužve i prokrastinacije, svega je bilo, samo moj poštar opet gužva moje časopise.

I evo, dve nedelje su prošle otkad mi je novembarski broj stigao, a ja stižem tek u prvoj noći vikenda da prelistam aktuelno izdanje za vas…

Znate već kako ja to radim svaki put: pola litre jakog čaja od mente, a u slušalice puštam Radio Paradise… Wow: Ray LaMontagne – Henry Nearly Killed Me! Kakva mina, brate: nema pisanja dok se ovo ne završi!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam novembarski National Geographic”

Utovar nedeljom, 13. novembar

Od sad, nadalje i ubuduće, nedeljom popodne ću vam izručivati pretekli rinfuz. Znate kako je, red je da se jednom nedeljno počisti tezga. Ovog puta, sasvim pristojna količina materijala za vas: izvol’te!

Joe Frasier (1944-2011)U utorak je umro Joe Frasier, jedan od poslednjih vitezova boksa. Ono jeste, ako je boks plemenita veština, Crveni krst je teroristička organizacija (“pa i jeste”, viče jedan iz poslednje klupe). Ali, ona makljaža u Manili… Do danas su mnogi zaboravili da je Frejzer izgubio od Muhameda Alija samo zato što je Frejzerov sekundant bacio peškir u ring u pauzi između 14. i 15. runde tri sekunde pre nego što je to zamalo učinio Alijev sekundant. Muhamed Ali je mnogo kasnije izjavio: “bilo je to najbliže smrti što sam ikada iskusio”.

– * –

EMI Group Ltd, najveća britanska muzička izdavačka kuća i jedna od najvažnijih na svetu, kad se gleda nasleđe stvoreno pod njenim okriljem, prodata je kompaniji Universal po ceni od 4,1 milijardi dolara. Universal pripada kompaniji Sony, a Abbey Road Studios pripada kompaniji EMI. Ako ste bili na časovima matematike u petom osnovne, onda razumete da je Sony postao vlasnik Abbey Road studija. Groteska: vlasnik je promenjen jedan dan nakon osamdesetog rođendana verovatno najvažnijeg tonskog studija na svetu. Užas. Lepo ja kažem da se smak sveta već desio, ali nas nisu obavestili putem kućnih televizijskih aparata.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. novembar”

Ground control to Major Tom

Slavnog 12.11.2011 godine, u 19:00 pušteno je, nakon godinu i po, u rad svih šest traka beogradskog mosta Gazela. Tim povodom, srećnici koji u Beogradu ne žive imali su čast preskočiti ushićenje lokalne televizije Studio B. Novinari imenovane televizije su tokom procesa izveštavanja o srećnom događaju veoma, veoma često napominjali da je Beograd dobio-takoreći-nov-most. Kada kažem veoma, veoma često, pod tim podrazumevam svaku rečenicu. Kad se o dotičnoj frazi razmisli, nijedna reč koja je čini nije tačna. Beograd nije ništa dobio, on taj most sve vreme ima. Takoreći novo može i jednostavnije da se kaže: staro. Posao na mostu ni blizu nije gotov – trenutno je samo pušten saobraćaj, a dodatni radovi na obezbeđenju konstrukcije mosta tek slede. Da mi je cilj da budem cinik, kao što nije, rekao bih: Beograd ima stari čardak ni na nebu ni na zemlji. Pa o čemu se onda radi?

Perspektiva u službi otrežnjenja: Gazela iz potpornog ugla
Perspektiva u službi otrežnjenja: Gazela iz potpornog ugla

Radi se o opštem trendu sinergije politike i medija. Znamo mi to, stalno nam se dešavaVarijetet Homo Sapiensa zadužen za ukrštanje sa medijima: PR. Treba da poskupi struja i/ili gas? Nema problema, sad će kakav teniser da uzme par trofeja. I tako redom, znamo napamet: tu su besmislene izjave stranačkih lidera dok u pozadini kadrovici upijaju reči svojih gospodara; scene u kojima političari i njihovi analitičari kuckaju nešto po tastaturi zabrinutog pogleda; puštanje u rad infrastrukturnih objekata kao povod za blagu reč. Ukratko, političari i mediji se prosipaju kao dažd na izmučenu čeljad.

Nastavite sa čitanjem… “Ground control to Major Tom”

Porodica Kliše

Da li su se klišei jednog društva iole promenili tokom poslednjih decenija? Verovatno jesu, jer smo postali robovi tehnologije preko svake mere. Ali neke paralele opstaju već pedesetak godina. Prava reč je pogođena: zapravo, robujemo klišeima.

Kakva samokritika šabloniziranog društva! Uračunajte vreme kad je ovo pravljeno: bilo je to vreme kad je propaganda odgovarala socijalnom blagostanju. Ni briga nije bilo previše: banke se još nisu toliko uzjebale kao s početka 21. veka,  srednja klasa je cvetala u obilju, a rat u Vijetnamu je tek bio u zametku… Tako da je samokritika bila nepoželjna: šta ima da ukazuješ na prazninu potrošačkog društva kad je svima lepo!

Zato je valjda ovaj klip i ostalo u bunkeru nekoliko decenija, dok se ne slegne toliko da svi priznaju činjenice. Mene, pak, fascinira to što je i u socijalističkim zemljama vladao sličan klišeizirani koncept porodičnog blagostanja. A te šezdesete i sedamdesete… Uh, pogledajte i sledeći klip, pratite slike na ulici, biće vam jasno na šta ciljam.

Kapirate?

Fizika? Ko im je kriv kad nisu sponzoruše!

Priča je jednostavna: svi junaci nikom ponikoše. Ministre Obradoviću, kako te nije sramota!

Danas sam naišao na vest da dve petnaestogodišnje devojke iz Niša, Irena Đorđević i Anđela Šarković, učenice gimnazije “Svetozar Marković” u Nišu, ne znaju da li će moći da se takmiče na Međunarodnoj olimpijadi znanja iz fizike, biologije i hemije, jer nema ko da im plati avionske karte do Durbana u Južnofričkoj Republici. Sudeći po vesti koju sam našao na sajtu Blica (odakle sam maznuo i fotografiju bez dozvole, ali valjda se neće ljutiti), reč je o iznosu od 3.000 evra.

Da su pinkulje, već bi se našao neki sponzor.

Kratki siže dešavanja:

Nastavite sa čitanjem… “Fizika? Ko im je kriv kad nisu sponzoruše!”

Svako pedeset godina…

Citat dana dolazi od onog ko je video mnogo više nego što je smeo da kaže, rekao mnogo manje nego što je uradio, a uradio mnogo važnije stvari nego što većina to zna.

ivo-andric-50

 

Svako pedeset godina na ovim terenima pametan ušuti, budala progovori
a fukara se obogati…
Ivo Andrić

 

Tako je, doduše, bilo nekad – da to vreme ne traje dugo. Sad imamo efikasne komunikacije, efikasna sredstva za prevoz s mesta na mesto, efikasne mašine i alate za sprovođenje namera, pa kad nastupi to zlo vreme, onda ono traje dugo. Evo, ovo se oduži na četvrt veka.

Ali manja je to muka. Prava muka je u tome što svake dve-tri godine spoznamo da ona naša stara krilatica “ne može gore” ne vredi ni pišljiva boba. Da bismo to prevladali, pobrinula se socijalna evolucija koja nam je ugradila veštinu kratkog pamćenja.

Suština pasijansa u slavu Karla Sagana

Na današnji dan pre 77 godina, rođen je Karl Sagan, jedan od najprominentnijih popularizatora nauke modernog doba i, posebno, kosmologije. Ovo je mali omaž jednom od mojih životnih idola.

Čak i da niste neki knjiški moljac, velika je verovatnoća da ste čuli za Karla Sagana i da imate barem neku malu, malecku asocijaciju na ono čime se isticao u svom javnom delovanju. A ako ste makar deklarativni poštovalac nauke, tada znate za autora knjige i TV serije “Kosmos”.

Carl-Sagan-1Carl Edward Sagan (1934-1996) je bio američki astrofizičar i kosmolog, redovni profesor na univerzitetu Cornell, konsultant agencije NASA u kosmičkim istraživanjima i propagator projekta SETI. Bio je plodan autor naučnih radova (preko 600 objavljenih tekstova i članaka), ali je mnogo poznatiji kao pisac preko 20 knjiga u sferi naučno-popularnih štiva. Njegov magnum opus u oblasti popularizacije nauke je pomenuta TV serija Cosmos: A Personal Voyage (1980), koja je u vreme svog emitovanja potukla sve rekorde planetarne gledanosti. Knjiga koja je usledila takođe je bestseler (ja sam ponosni vlasnik prvog izdanja prevoda knjige, onog bogato ilustrovanog i tvrdo ukoričenog).

Polja realnog delovanja Karla Sagana su bila toliko široka da ih je teško ispratiti površnim uvidom; primera radi, uporedite podatke o dve krajnosti. Naime, on je bio jedan od koordinatora kosmičkog projekta Voyager i koautor šeme na onoj zlatnoj ploči koja je poslata na sondama. Već znate da su misije Voyager 1 i Voyager 2 izvesno jedni od najuspešnijih projekata u istoriji osvajanja Sunčevog sistema. A na drugoj strani, Sagan je autor naučno-fantastičnog romana “Contact” koji je pretvoren u uspešni film 1997. godine.

Nastavite sa čitanjem… “Suština pasijansa u slavu Karla Sagana”

Ješćemo mi rižu, i to jednim štapićem

Citat dana dolazi od nekog kome su iznosi kojima Evropa barata verovatno smešni. Elem, u intervjuu za Al Jazeera TV, Jin Liquin, predsednik nadzornog odbora kineskog državnog fonda, rekao je sledeće za sadašnju krizu u Evropi:

...a Kinezi šaku riže, pa im dosta!...

 

Ako se osvrnemo na nevolje koje su se desile u Evropskim zemljama, mislim da su one čist rezultat akumuliranih problema njihovog društva blagostanja. Mislim da su im zakoni o radu zastareli – zakoni koji podstiču lenjost, indolenciju – pre nego naporan rad. Njihov podsticajni sistem je potpuna besmislica.

 

 

Sad je pravi trenutak, kao nikada pre, da se uplašite. Da se jako uplašite.

(Tnx Nenad via Google+)