Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Citat dana dolazi od najčuvenijeg istinoljupca u istoriji Amerike.
Najbolja stvar u vezi sa fejsbukom je ta što možete citirati nešto, a zatim potpuno izmisliti izvor.
George Washington
Doduše, imam neki predosećaj (možda me vara) da prvi predsednik SAD nikad nije koristio fejsbuk. Bio je prezauzet, verovatno.
Danas je godina od smrti Bekima Fehmiua. Nije mi izlazio iz glave i na kraju sam popustio: potražio sam neki snimak…
Najpre, negde sam tokom dana zakačio vest, a da je zapravo nisam primio svesno: Bekim Fehmiu mi je ostao u podsvesti i sve sam intenzivnije mislio na njega. U prvi čas ni pod pretnjom ne bih mogao da se setim šta mi bi prva asocijacija. I onda sam guglao – da bih konačno otkrio: danas je godina kako je Bekim metkom prekratio bol svog dugog ćutanja.
Potražio sam neki klip o Bekimu ili sa njim na jutjubu, pa sam na vrhu video nešto što nisam video ranije. Reč je o razgovoru koji je upriličen kao TV emisija povodom izlaska njegove knjige, a tada je on izrecitovao nešto što je nazvao sopstvenim testamentom…
Kakav nastup!
Nastavite sa čitanjem… “Bekim Fehmiu recituje Dušana Vasiljeva”
Da li je to još uvek ponedeljak? Ovo je već agonija koja će se verovatno završiti promenom provajdera.
ADSL mrcvarenje se nastavlja.
Danas su bili momci iz Telekoma. Na stranu to što se sa tim ljudima i lično poznajem već dvadeset godina, nego su oni došli do mene u očajničkom pokušaju da zaista utvrde gde je problem.
Oni su uzrok pronašli, a ja nisam bio u pravu: ruter je kriv.
Za stari ADSL ruter više ne znamo: novi ruter je neodgovarajući. Iskreno, nisam ni znao da i ruter mora da bude drugačiji kad se kači na ISDN liniju… Rekoh ja: kad-tad ću iskajati to što sam onako alavo uzeo ISDN čim se ukazala prilika.
Ja živim u državi u kojoj Internet ne predstavlja ljudsko pravo, nego privilegiju. Današnji dan bi mi se raspao da nisam imao rezervu.
…I još nije gotovo. Ali, da krenem redom.
Ja radim od kuće već punih trinaest godina. Veza ka Internetu je resurs bez kojeg ne mogu da opstanem u poslovima koje radim. Da ne objašnjavam u detalje čime se ja to bavim, jer to nije bitno; reći ću, i dovoljno je, da ako nemam stalnu vezu ka Internetu, ne mogu da zaradim ni žutu banku. A vi slobodno interpretirajte da sam strani plaćenik, domaći izdajnik, licimur i šta ono još beše (no, šta god da sam, i dalje nisam političar: eto).
Znajući da je cena zastoja uvek veća od zarade u istom periodu, učinio sam presedan: u kući imam kablovski net kod jednog provajdera i ADSL kod drugog. Zamisao je sledeća: ja koristim kablovski net, a na četiri ostala računara u kući (od kojih je jedan moj rezervni) deli se ADSL preko žice i bežične mreže. U slučaju prekida kablovske mreže, ja prelazim na ADSL i nastavljam da radim svoj posao. I to tako funkcioniše već neko vreme.
Međutim, problema sa kablom je bilo dvaput, od čega jednom jedva da sam primetio, a i drugi put je trajalo manje od dva sata do otklanjanja problema. Problem je nastao sa ADSL linijom mnogo puta i tome nije bilo kraja. Trpe ostali korisnici u kući; kulminacija se dešava upravo sad.
Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.
Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.
Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.
Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”
To što više ne pratim fudbal ne znači da mi nekad nije bilo stalo.
Malopre sam čuo… Josip Katalinski je bio jedan od heroja mog detinjstva.
Ej, bre… Kakav je to gol bio!… Ne, nije bio najlepši gol koji smo videli u životu. Ali je tog časa bio najvažniji na svetu. Bila je majstorica sa Špancima, pobednik je išao na svetsko prvenstvo u Nemačku sledeće godine, a poraženi je ispadao… Tu nije bilo kalkulacija.
I onda slobodni udarac zdesna, Katalinski napuca glavom pravo u golmana Iribara, ovaj odbije loptu umesto da je uhvati, pa pravo Katalinskom u noge koji je samo sproveo loptu pravo u rašlje.
Romantična vremena. Vazduh je bio čist, seks prljav, a fudbal zanimljiv.
Ode Majstor. Fudbal kakav je on igrao je otišao odavno.
“Ušao sam u prodavnicu džinsa”, veli ovaj predavač na TED konferenciji, “i prodavac me je pitao koju vrstu želim, nudeći mi nebrojeno opcija. Rekoh mu da želim onu vrstu farmerica koja je nekad bila jedina vrsta…”
Kako ko naziva moderno doba, potpuno je svejedno, jer se uvek svodi na to da se celo civilizovano društvo vrti oko tržišta. Ono što je nekad bio kupac, danas je potrošač. Ako pratim etimologiju, to zaista znači da prodavca trgovca zabole pertla da li ja kupujem nešto – njega zanima da ja potrošim svoj novac baš na tom mestu. A da bi me ubedio da ja zbilja treba baš tu da provedem svoje vreme u pripremi da popustim i sevnem platnom karticom, prodavac trgovac hipnotiše kupca potrošača na jedinstven način: prevelikim izborom.
Nevolja je u tome što se ta praksa proširila na skoro sve segmente ljudskog delovanja. Posledice prevelikog izbora su isprva neprimetne; ama, ko još razmišlja o tome?…
Razmišljaju neki pametni ljudi. Pogledajte ovo predavanje.
Razumem ja njih, ali zašto onda oni ne razumeju mene? Kako će to ograničavanje mog kretanja naterati vladu da ispuni svoja prazna obećanja iz prazne kase?
Poljoprivrednici su kivni. Ja verujem da im je teško. Fora je u tome što su prevareni: stimulisano je ukrupnjavanje, a sad dele subvencije samo onima koji su ostali mali. To je bila dobro smišljena prevara, svaka čast onom bivšem ministru na veštini laganja. Doduše, ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju. Paori su verovali političarima i sad snose posledice. Tako ti je to.
Ima tu i malčice misterije. Neću reći da prepoznajem licemerje, ali malo smo pobrkali lončiće, izgleda. Onaj, kao, nema para da opara kukuruz, a ima para da traktorom ide od Srpske Crnje do Beograda. Deder, podsetite me: za šta je potrebno više goriva?…
Još gore, oni sad svoje probleme rešavaju “principijelno” – zajebavanjem onih koji nisu ništa obećali ratarima, nego bi da idu svojim putem. Čekaj malo: kako bi se ti osećao kada bi meni, recimo, bio prespor Internet, država mi obeća brži, pa me zajebe (kao i obično), a onda ja tebe sprečim da odeš od kuće do njive tako što ću da ti preprečim izlaz iz sela? Šta bi to rešilo?
Šta te jebene blokade drumova uopšte znače? Da li sad to znači da ja treba nešto da uradim pod pritiskom paora? ŠTA da uradim?
I ne govorite mi kako niste hteli da blokirate puteve, nego da se provozate traktorom po magistralnom putu od tačke A do tačke B. Tako površno laganje vređa moju inteligenciju.
Kome? Čemu?
Slučajno je, reći će jedni. Ne, nije, ponudiće opkladu drugi…
Zapravo, trebalo bi da se nađe neko ko ima taj Diznijev crtać, pa da proveri da li je sve baš tako kao na ovim slikama.
Dobro… Evo, ja ću.
Prvo špica.
E, tako. Sad možemo dalje.
Sledi drugi vanredni proglas Centralnog komiteta Suštine pasijansa. I to na sveopštu žalost onih koji nisu uspeli da nađu suštinu pasijansa ni za vreme mirovanja, iako se jedan opako primakao. A to da suština pasijansa nije bitna, pa taman otkrili drugi u čemu se ona sastoji ili ne, i dalje veruje većina populacije.
Staro pravilo izbegavanja glasi: pre nego što drugi provali da ne znaš ništa o nečemu čega si se dohvatio, ti objavi da te bavljenje tom temom zapravo uopšte ne interesuje, nego si se slučajno zakačio za nju. Uspeva, osim ako neko još pre ne raskrinka nameru i objavi je, kao ja sad ovde.