Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Prelistavam majski National Geographic

Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.

National Geographic Srbija, maj 2011.Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. Hot smile A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.

A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?

Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”

Znali svoj posao

Znali ljudi šta treba da rade na terenu!Dok se oni tamo batrgaju da utvrde da li je to On ili to nije On, dok drugi peglaju košulje za konferenciju za štampu, a treći su već ispeglali govore ovih drugih, citat dana dolazi od fudbalera čije ime ne znam, a nisam našao za shodno da se raspitam dalje.

 

Fudbaler saopštava posle utakmice:

Čim smo izašli na teren, znali smo da moramo da damo gol.

Jebote, pa oni su izašli na teren i onda su TO saznali? A šta su znali pre izlaska na teren? Šta su znali kad su počeli da se bave fudbalom? Da li im je možda neko saopštio da je nešto drugo cilj igre? I šta bi to moglo da bude?

Nastavite sa čitanjem… “Znali svoj posao”

Tripoli, pudlice, život i sve ostalo

Mjktibožju, stotinu i devetnaesti rođendan!… A ono o Italiji brisati sa vrpce! To sam ja htio informisati drugove, a to nije za vas!…

I dajmo si poslati građevinare u Bagdad! Pa, mir! Fuj to! …Sad će Peta konferencija u Kolumbu Kolombu… Ma, marš!… Petsto lekara u Tripoli! Čibe!

 

Eh… A sad na koktel.

Koliko je to sedam milijardi?

Samo da se prisetimo koliko će nas biti kroz oko pola godine… Čekaj malo: a šta taj broj uopšte znači?

Malo infografike za vas. Nadam se da dovoljno razumete engleski da biste uhvatili sve informacije iz ovog video-klipa iz produkcije National Geographica.

 

Najviše me je dotakla misao “Nije prostor ono što nam treba, nego je to ravnoteža“.

(Via)

Skrivena moć osmeha

Smejte se! Makar se smešite! Duže ćete živeti! Tako tvrdi jedna studija sprovedena na univerzitetu u Berkliju.

Kao i obično, konferencija TED donosi brojne zanimljive prezentacije i predavanja. Iako zasnovano na pomalo predvidljivoj tezi, ovo predavanje nas zapravo tera na dublje razmišljanje. Mene je podsetilo na neka sebi davno data obećanja. Pogledajte i donesite sopstvene zaključke.

Uzgred, još nema titla na srpskom. Dao sam sebi slobodu da povežem titl na bošnjačkom; neko vreme je radilo, a onda je počela da se pojavljuje neka glupa poruka o smanjenoj bezbednosti; onda je ta poruka opet nestala… Neću da menjam URL, očekujem da će biti rešeno na kraju. Ako vam se desi ta poruka, izvinite. Izaberite sami titlove po sopstvenom nahođenju ili ih isključite ako vam je tako zgodnije.

Obratite pažnju na prezentaciju slajdova koje predavač vrti. Taj vid grafičke prezentacije je neuporedivo zanimljiviji od sistema slajdova u PowerPointu i sličnim programima.

Ovo kratko predavanje je u meni izazvalo par talasa misli… Posle svega, moje kratko pitanje glasi: ako bismo se smešili na silu, čak i ako nam ništa nije veselo i smešno, da li bi to benigno samozavaravanje izazvalo i neke druge, sporedne i neželjene posledice? Da li bi posle nekog vremena pretegnulo pozitivno osećanje spokoja ili bi se ipak ukazao neki mentalni procep? Poznavao sam neke osobe koje su pokušavale da primene na sebi nešto slično; na kraju je pobedila frustracija. U jednom slučaju, završilo se jako loše.

Moj lični stav je štogod jednostavniji od pokušaja da facijalnim grčem indukujem dobro raspoloženje. Ne mora da bude veselo i ne mora da preteže osmeh donje polovine lica dok su oči prazne. Mnogo isplativiji ideal, onaj kome sam se prilično približio, jeste da živim životom bez potrebe da lažem. Bilo koga. Bilo zbog čega. Takav način života meni prija.

(Via)

Vanredni proglas CK SP

Sledi vanredni proglas Centralnog komiteta Suštine pasijansa. I to na sveopštu radost onih koji misle da se suština pasijansa lako nalazi, a da ovaj blog nije ni trebalo da postoji.

Call Luca Brazzi for me...Koncept oćusvojdeonećetedameprevarite ima svoje verne sledbenike. No, obojica će razumeti ono što sledi.

Elem, moraću malo da spustim loptu.

Tokom sledećih nekoliko nedelja, ritam objavljivanja na Suštini pasijansa će popustiti. Čeka me nešto malo više posla nego inače, od one vrste za koju se ne isplati reći “ne”. They made me an offer I couldn’t refuse. Pa sad moram tamo da se bavim malo intenzivnije. Baviću se ja i ovde, nema problema, ali malo sporije.

Luca Brazzi sleeps with the fishes...U međuvremenu, poslužiću se metodom koju koristi i RTS. Ali, ja vas neću zajebavati emitovanjem jednom snimljenih, a sto puta (vašim i mojim novcem) plaćenih serija za koje je scenario pisao onaj što su ga ispustili iz naručja kad je bio beba. Prelistajte sami ranije komentare, ako vam je drago da to učinite. Ili nemojte, ako vam je tako još draže.

Ko ostane budan, imaće šta da primeti. Dok se ne vratim, sledi EPP.

Stpljen, spasen.

Pesma Evrovizije

Pratite li Pesmu Evrovizije? Ja više ne nalazim za shodno. A evo i razloga.

Pop muzika je legitimni derivat raznih fahova muzike, a najčešće se svodi na kič po definiciji. Zanatski pristup koji teži lepom, prazna ljuštura koja ima jedinu svrhu da popuni prostor zvukom i da izazove talas plitkih osećanja.

Dakako, to je sasvim u redu: ako vam se dopada, niko nema pravo da ospori kao kategoriju. I ako ćemo pravo, postoji pop muzika koju i ja veoma volim, ali ona nije predmet ovog osvrta. Reč je, dakle, o Pesmi Evrovizije kao godišnjem spektaklu čija vrednost je devalvirana do besmisla onim smešnim i irelevantnim sistemom glasanja putem SMS poruka.

Nastavite sa čitanjem… “Pesma Evrovizije”

Parada na Dan pobede

Baš se prisetih: bilo je 40 godina od oslobođenja, pa je u Beogradu održana vojna parada. Nismo imali novca da je održavamo svake godine, kao Rusi.

Te 1985. godine sam bio u vojsci ne radeći ništa pametno i bio sam prisiljen da gledam paradu. Izigravali smo oduševljenje pred političkim oficirom, kapetanom Veletićem, čovekom koji je i svoje slobodno vreme provodio špijunirajući koga stigne, a kamoli vojsku po zadatku.

Ta parada je bila samo “super: dan pred televizorom” i recka na brojčaniku do odlaska kući, što je bilo jedino bitno. Kao i 98% ostatka JNA, održavao sam režim “spolja gladac, iznutra jadac” i poput ostalih naivnih stvorova sam mislio, što ono reče Svinja, da niko ne sme da nas bije, te da boravak u vojsci ne može da me slomi. Tešio sam se time da sam tu po sili zakona, dok oni jadnici koji su mi bili starešine tu ostaju još dugo – po svom izboru.

 

Nastavite sa čitanjem… “Parada na Dan pobede”