Da vidite kako se pravi savršen promotivni film.
Da ne kvarim iznenađenje.
Prenesi dalje.
(Via)
Category: Komentari
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Kako je nađena devojka sa naslovne strane
Mali, prosti bonus priči od malopre: skraćena verzija dokumentarnog filma o nalaženju misteriozne devojke iz Avganistana koja je dospela na naslovnu stranicu National Geographica…
Naslovna stranica specijalnog izdanja National Geographica je najlogičnija moguća: reč je o portretu devojke načinjenom u izbegličkom kampu u Avganistanu 1985. godine. Gotovo slučajno uhvaćen, taj portret je na kraju postao najpoznatija fotografija u istoriji časopisa.
Na youtube kanalu National Geographica možete pronaći skraćenu verziju dokumentarnog filma o traženju osobe sa slike. Potraga za devojkom, sada zrelom ženom, trajala je dugo i bila je puna iskušenja, ali je urodila plodom: saznajte kako je pronađena Šarbat Gula.
(Via)
Specijalno izdanje National Geographica
Jednom godišnje, National Geographic priredi specijalno izdanje, uobičajeno u većem formatu nego što su to redovna izdanja. Pre mesec i nešto je izašlo treće po redu specijalno izdanje otkad National Geographic izlazi na srpskom jeziku.
Dva ranija izdanja, pod naslovima “Puls planete” i “Misterije Maja”, vrede svoju masu u čistom zlatu. A ovo najnovije je, uh, nešto od najlepšeg što sam u životu kupio na kiosku. Naslov je jednostavan i govori sve: “100 najboljih fotografija“. Možete zamisliti šta se nalazi u tom izdanju…
Ne, ne možete. Verujte mi na reč da ne možete zamisliti. Potražite ovo izdanje na kiosku dok nije kasno.
Ali, pre nego što opišem izdanje, moram da prenesem jednu prepisku koju sam vodio sa Igorom Rillom, glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica. Siguran sam da se Igor neće naljutiti što to e-pisanije prenosim bez njegove dozvole. Već znam da se stari lisac tiho smejulji, jer mu je opet uspelo, ama u dve reči, da me obrlati da ipak napišem tekst. Ono jes’: teško žabu u vodu naterati. Ali, sva je istina da se ja već mesec dana, od dana kad sam nabavio ovo specijalno izdanje, premišljam da napišem nešto o njemu. Valjalo me je malčice pogurati, što Igoru nije teško palo…
Nastavite sa čitanjem… “Specijalno izdanje National Geographica”
Ništa sirene, a?
Bilo je nadrealno: stvarno sam se zatekao 4. maja 1981. na Trgu republike u Beogradu. Sirene su zagrmele i sve je stalo. Stao sam i ja. Posle nekoliko godina sam shvatio, zamalo prekasno, da nije moje da stojim, nego da se krećem.
Tog 4. maja 1980. još uvek smo bili sigurni da će se desiti čudo i da će nas drug Stari voditi u Bolje Prekosutra još barem dvesta godina. Međutim, bližio se kraj grejs perioda za državne kredite kojima smo pravili železare po Tanzaniji i fabrike smokija, jafa biskvita i ostalih konditorskih proizvoda po Jugoslaviji i Joška je znao da mu je vreme da zamete trag. Uostalom, onaj slet u Pjong Jangu i one žurke u Havani nije bilo moguće prevazići i život više nije imao smisla.
Uzgred…
Da se zna: dok danas u 16:25 nisam otišao na facebook, nisam pojma imao o toj vesti.
Možeš misliti. Kao da će IŠTA biti drugačije sad kad su ga dokrajčili.
25 godina posle Černobilja
Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?
Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.
Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!
Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.
Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.
Kako se ne pravi sajt radio stanice
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”
Fallor ergo sum
Kako se odnosite prema greškama koje ste napravili i kojih ste najzad postali svesni? Gurate li to saznanje pod tepih ili to koristite kao priliku da napredujete kao misleće biće? Pogledajte jedno sjajno predavanje sa TED konferencije o tome.
Ajde-de: poslednja rečenica implicira da je svaki čovek misleće biće, a to je pogrešno. Po mom bolnom saznanju, čak i oni koji umeju da razmišljaju ponekad namerno isključuju osigurače, jer su kukavice i ne žele da prepoznaju stvarnost.
Ali to je samo jedan vid poricanja. Mnogo su gori oni koji ne preduzimaju ništa jer tako minimizuju verovatnoću greške. Drugim rečima, nastaje sindrom “Zoran Lilitj”, za koga smo donedavno (tačnije, do onih idiotluka koje je ispričao o svom prijatelju iz Libije) svi držali da je najperfektniji političar u istoriji moderne Srbije. Pa naravno da jeste: nije se mešao u svoj posao, pa nije ni mogao da pogreši. Ako nije grešio, nije ni čudo što oko sebe širi utisak osobe čiji broj cipela vodi mrtvu trku sa njegovim IQ brojem.
Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu
Dobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu Ravno do dna, zna se da Branimir Džoni Štulić drži jednu akustičnu Martin gitaru u svojoj sobi.
Dakle, ima tamo jedna stranica od pre nedelju dana na kojoj je pohvatano šest pesama koje su ko zna kad i ko zna kako procurele iz Džonijevog dobrovoljnog progonstva.
Aj-ši, aj-ša, jebat’ ga, konja jaše subaša…
Nastavite sa čitanjem… “Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu”
Moje pravo da ignorišem
Ima raznih prava koje se daju na raspolaganje ljudima deklarativno, faktičkim pravima ili principom zdravog razuma. Ne znam na koji vid ličnog prava da se pozovem da bih mogao da upražnjavam ignorisanje.
Pun mi ih je burag. Zahtevaju od mene neko dugo i skoncentrisano vreme, jedinu dragocenost koju mi još nisu oduzeli, da bi mi objasnili kako oni zapravo nisu isti; ne primećuju da jedino prihvatljivo objašnjenje može da se kaže u dve rečenice. Nazivaju me apolitičnim samo zato što ne želim sa svakim mamlazom da raspravljam o svojim stavovima; ne shvataju da me ti njihovi modeli angažovanja ne zanimaju.
Veoma su pažljivi da mi ne ponude mesto među sobom, mada su pokušavali ranije, i to je manje-više jedino na čemu sam im zahvalan. Nalaze za shodno da me provociraju i pritom misle da se ja zakopčavam na leđima. Ne primećuju da im se demagogija potrošila i da na mene ne utiču izlizane (mada prepakovane) fraze kojima pokušavaju da iz mene izvuku parolu koja će odati o čemu ja to zapravo mislim.