Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.
Odavno nismo proveravali šta se novo deašava među wingsuit majstorima. Kako stoje stvari, izgleda da se ostvaruju novi horizonti – u modi je precizno letenje. Pazi ovo.
Ne želim ni da pomislim kako bi izgledao promašaj te rupe. Što ono kažu nepopravljivi optimisti: ako bi promašio rupu, pogodio bi sve ostalo; i to doslovno. I ovde da stanemo.
Možda je za neke malo čudno što ovo ispitujemo krajem sezone putovanja, ali nikad nije kasno. Elem: da li je vaš kofer siguran kad ga zaključate i predate na utovar? Da vidimo.
Pa sad ti vidi.
…pa taman film bio đubre.
Nisam baš neki ljubitelj tih hrčak-sajtova na kojima se ideje pakuju u celofan i prodaju pod plaštom dobre analize. Ali, kako sam sa tim načisto, uhvatim ponekad sebe da dan dangubim gledajući deset naj-ovih i dvadeset naj-onih. Šta ćeš: nisam imun na sranja.
Ovom nisam mogao da odolim – ali ne zbog top-liste na temu “deset trejlera koji su bolji od filmova koje reklamiraju”, već iz drugog razloga.
Nastavite sa čitanjem… “Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…”
Koliko puta ste uhvatili sebe da ustuknete pred preprekom za koju ste bili sigurni da vam neće predstavljati problem? I koliko puta ste pogazili reč datu sami sebi, počinivši tako najstrašniju izdaju principa, onu pred kojom nema opravdanja?
Čak i ako vas snađe neka nedaća, od one vrste koja jede dušu, ne smete dozvoliti odustajanje. Pronađete li reč koja objašnjava kako da se suočite sa problemom, svakako će vam biti lakše da prebrodite iskušenje. Pitajte decu: ona znaju kako se veliki problemi prebrode.
Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…
Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).
И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.
Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.
Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”
Zanimljiv pristup astrofotografiji – momci su usmerili kameru prema Severnjači i uskladili njeno kretanje s rotacijom naše planete. Rezultat je više nego efektan.
Onaj ko je prvi otkucao “smajlija” na svojoj tastaturi i pomislio kako je to zabavno…
…nije mogao ni da sanja u šta će oni jednog dana evoluirati!
Још ме није прошло да хватам чудна ноћна светла… и ваљда ни неће. Овог пута ми се резултат свидео више него обично, иако је то, као и увек, фотка на којој сто ствари не ваља.
Враћали смо се са једног од наших пивских петака прошлог лета, кад су нам у гостима били ћерка и унук. У “Дангуби” је још било оног пива, из ината (ваљда) названог Бадвајзер, тачније Будвајсер/Будвари… око тога, ко има право да користи немачки назив Чешких Буђејовица као марку пива, спор је већ зашао у неке деценије и нема намеру да се реши. Ја бих право на доношење те пресуде дао сваком ко после овог оде негде на тај запад и плати два-три пута више за ону америчку верзију. (овде ме замислити како се злокобно смејем као злоћа у некој најгорој холивуштини)
Кренули смо пешке, лепо летње вече. Такве шетње ми донесу највише добрих снимака, само што сви примећују на колико снимака се виде леђа мојих дама. Овог пута сам претрчао на тамнозелено, њих је ухватило црвено, па сам успео да их ухватим и спреда.
(велику… вреди погледати)
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: раскрсница код гробља”
Jedni ih ne vole zbog ograničavanja sloboda svojim građanima, drugi ih vole zbog otpora Zapadu. Kojoj god grupi da pripadate, sigurno će vam biti zanimljiva ova šetnja kroz glavni grad Severne Koreje.
Da vidimo šta na ovu temu ima da kaže čovek koji je zaslužan za barem par hiljada beba koje su došle na ovaj svet.
Neke stvari izgledaju mnogo bolje kada se vizuelizuju, zar ne?