Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo elemente socijalnog folklora.
Očekujući da Billy Bibbitt završi ono što je započeo sa Rose u odvojenoj sobi, McMurphy se lenjo okreće ka Poglavici i kaže:
– Chief… You and I… When we get to Canada…
I to mi ostade uzrečica posle svih ovih godina, još od prvog gledanja filma: when we get to Canada. Zvuči mnogo bolje od “kad na vrbi rodi grožđe”. Elem…
Evo malo lješnjaka za vjeverice. Broj onih koji su naseli se iskazuje velikim, velikim brojkama. Istina, lebdeće sokoćalo zaista postoji, ali to je iz neke druge priče.
e, derane, kakve smo mi nekad priredbe pravili, to da si video! al’ najbolja mi bila jedna iz nehata što smo složili za osmi mart, beše valjda sedamdestreće. bio sam valjda treći gimnazije, a tu negde je neko od profesora odlazio u penziju, a onda u rasporedu časova urnebes. prvo celu nedelju nemamo njegov čas, a onda i kad su primili neku mladu na to mesto, opet je trajalo dok se složilo. naravno da smo imali malo malo pa prazan čas, hehe, ama su često uspevali da nam uvale i neku zamenu. tako smo te nedelje pred osmi imali već pet časova srpskog, izešga, bilja je kanda imala viška vremena pa evo nje svaki čas kod nas. e kad je trebalo da nam dođe na zamenu u subotu na šesti… jeste išli smo i subotom, to su tek ovi userenjaci posle dobili slobodne subote, e tu je nama pukao film, napišemo na tablu “vidimo se u ponedeljak” i razbežimo se.
U više navrata do sada, bavili smo se pitanjem: može li čo’ek da bude ‘tica? Je li čoveku urođeno da se plaši ili da pravi čuda po vazduhu? Evo novog priloga za tu raspravu, koja će po svemu sudeći ostati otvorena do daljeg.
Kako li im ovo pada na pamet?
Može li se pešice uz jarbol visok 30 metara? Kako stvari stoje, to je moguće.
Lik se zove Alex Thomson i, kako stoje stvari, taj zna zašto živi. Pazi sad.
Ono od pre dve godine nije bilo toliko spektakularno. Ali, nije pitanje šta je bilo pre dve godine. Pravo pitanje glasi: šta je sledeće?
I tako… Krenula bratija putem za Donju Gornju Pripizdinu, uživajući usput u pejzažu…
…i vododerinama…
muči me gorušica.
pre neko veče sam gledao nekakvu kontakt-emisiju na televiziji, nekakvi kandidati nekakvih stranaka se utrkuju ko će bolje da ne kaže ništa. prekinuo bih posle minut-dva, ali sam ostao sve vreme na tom kanalu, jer sam pokušavao da utvrdim koliko dugo mogu da pričaju, a da ništa ne kažu. otkrio sam da su razvili neverovatnu sposobnost da to traje beskonačno. ništa-govor je postao glavni jezik politike.
znam da sva ta bagra ima iza sebe cele timove veštaka raznih naravi, vrsta i boja. da ih oni pripremaju za te nastupe, treniraju ih, možda i nekim besnim drogama kljukaju, ko će ga znati. agresivnost u ništa-govoru je najveća moguća. a ovce bleje li, bleje. niko da pita zašto su ovi tražili mandat da urade ono za šta su već imali mandat da urade. svi drugi igrači te prljave igre, umesto da ture ove prve na uvid svima, udružili su se u tom ništa-govoru, pa se tobože raspravljaju, a zapravo samo jedni drugima plasiraju šlagvort.
nije što imam viška vremena, nego ona gorušica: prepoznajem je. jedini način da je se otarasim jeste da se neko vreme bavim glupošću koja me opseda… kao ono kad te u glavi proganja neki apsolutno glup pesmičuljak, pa je jedini način da ga se otarasiš taj da čuješ to, zapravo, još jednom. i tako, doneo sam odluku da na svako pitanje odgovaram kao da sam mandatar za sastav vlade koji trenutno daje intervju za nacionalnu televiziju. pa ko duže izdrži.
Da je ovo najveći glupson u istoriji, bilo bi nade za ovaj svet. Naime, ima i glupljih. Ali, to nije uteha, već konstatacija sa pretećim sadržajem. Ne može se reći ništa više. Gledajte pažljivo.
Znamo… ZNAMO!
Nema tu šta da se priča: ili dosegneš zen ili ga ne dosegneš. Ova gospođa je dosegnula zen.
Eto, pa ti de!
Život je pun iskušenja i opasnosti, ali se moraš suočiti sa njim. Samo je pitanje hoćeš li pronaći rešenje za prepreku na koju naiđeš ili će neko drugi morati da ga pronađe za tvoj račun. Od te odluke zavisi sve.
E, baki, sad si nadrljao.
e, ajde, objasnider ti meni, derane, kako oni u dućanu znaju koja je prva čarapa a koja druga? pazi, ne pokušavaj da me zbuniš, jeste to obuća al bre nema đon, ne ide kod ortopeda na tehnički, ne zna se koja je leva koja je desna kao što kod svake krštene cipele mora da se zna. dobro, važi i za cipele druge vere, obrezane ili ne ili šta im već rade. nego, gdesamonostao, da, čarape. jel znaš ti koja je leva koja je desna, pre nego što ih obuješ? ne znaš, dabome, to ti je ko sa onom sekačevom mačkom. kog sekača? ma onog iz crtaća što su ga posle otpreveli kao šredera. nije imao mačku u crtaću, imao je kod kuće i nije je vodio na snimanje. to ti je to načelo… ne tebi na čelo, nego načelo, princip bre, ko onaj gavrilo… e to, načelo da ne znaš da li je mačka gladna ili nije, dok joj ne daš da jede, i tek kad joj daš onda vidiš da li će da jede ili se snašla kod komšije i njavrče reda radi. tako čarapa postaje leva tim što se tebi navrne da je nazuješ na levu nogu. zamisli da nosiš dva para čarapa, pritisne ciča, i od jednog para obe na desnu – šta to znači, da je taj par imao dve desne čarape? naravno da nije.
a što te zamajavam? pa zbog misterije. paj sad: pošto čarape nisu leva i desna, one su prva i druga. po čemu se razlikuju? po tome što se prva nikad neće izgubiti. kogod zaturi čarapu, koju traži? drugu. gde mi je druga čarapa, gde mi je druga čarapa… koliko imaš godina, ispisniče? e, još toliko da da doživiš, u njakanje da se kladimo da neće da kaže gde mi je prva čarapa. nikad bre, to se nikad ne događa. nikad, ali nikad se ne gubi prva čarapa, uvek druga.
i šta sam ja smislio? jednostavan štos sa tim čarapama… uzmem dva para istih ako nađem, ne nisam mislio dva para istih nego dva para istih čarapa, ajde jebo te engrpski, dva para istih istih, i iz svakog para uzmem po prvu, 
a one druge ćušnem u budžak fijoke, pa tamo nek se gube koliko im volja. i da znaš, otkako obuvam po dve prve čarape, nemam problema, ne gube se.
da patentiram? si lud, bre, ovo je toliko prosto, pasulj da mu pozavidi. kako da patentiram nešto tako? nego bi ti proizvođači čarapa mogli da prestanu da proizvode te druge čarape i pakuju po dve prve, ono napišu na omot da su unutra garantovano samo prve, dignu cenu nešto razumno i svi na dobitku – čak i ja, eto, ne bih morao da kupujem po dva para. al’ nema ti kod nas sluha za izumitelje. tjah.