zove me stariji unuk, od sina. deda, kaže on, rekli nam u školi da pravimo dan stare srbije i da treba da donesemo stvari sa sela, a to najbolje da pitamo dede i babe. gde me nađe, dete moje, pa mi smo već četiri generacije na asfaltu (ona prva na kaldrmi, doduše). ne znam, deda, trebaju nam stvari da pokažemo kako se živelo u srbiji pre nekoliko vekova.
rastrčasmo se mi po kući. sva sreća te je njegova baba po majci igrala u folkloru svojevremeno, te napibirčismo neke frule, jelek i opanke (ove potonje smo prvo pokušali da nađemo u nekom etno šopetu, ali koštaju četiri črvene te smo im se samo zafalili). zove snajka, kaže da trebaju i neki kolači, pa da stara napravi pitu od jabuka. kakva crna pita od jabuka, pa to je austrougarski specijalitet, viče ova moja?!? ma udri, ko te šta pita. šta da pravimo, kukuruznu proju, ni toga nije bilo dok kolumbo nije došao iz bakaluka. da nije bilo sulejmana, ovog iz serije, ni sarmu ne bi imali. ćuti, stara, i pravi.
zove sin na kraju. ćale, daj rakije. kakve crne rakije, gde će se rakija u osnovnu školu nositi?!?! tražili nastavnici, kaže on. a da su tražili malo belog (ne vina), da li bi i to dao malom da nosi, ludače?!?!
vraća se klinja danas, kaže nastavnici bili zadovoljni danom stare srbije. sedeli su i jeli čvarke, kajmak i sladili se babinom okupatorskom pitom, a sve to zalivali rakijom. neka deca ih poslušala pa donela. i to li je stara srbija, pitam se ja? miriše mi više na novu srbiju. tjah.
