Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo elemente socijalnog folklora.
(Zapravo, seća li se ko od vas te angažovane TV produkcije?)
Uglavnom, preduzimljivi ugostitelj iz zabačenog kraja doneo je odluku da malčice osveži ponudu večernjih programa…
Međutim, pravi obrt se dešava posle oko sedam i po minuta, kad jedan od upitanika odluči da objasni Kamenku Katiću svoje jade. Ne zna taj ni šta je offtopic ni šta je trolovanje ni ko su to hejteri… Uostalom, to tada nije ni postojalo, a engrpski nije bio na zavidnim visinama kao danas.
Prava nedeljna šema. Pa to ti je.
Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.
Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:
Postoji li mera? Znate li tu meru?
Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.
Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.
Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?
Nastavite sa čitanjem… “Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)”
Ne, mis’im, stvaaaarno, ala ljudi ne znaju da računaju, pa gde će im duša… Znam da znate, ali proverite i sami:
Zašto tom klipanu nije jasno da je 14 × 5 = 25, nikako ne mogu da ukapiram.
Hajde da ispratimo mali eksperiment: napravljena je video-skica kako bi to bilo kada bi se neko ponašao onako kako se ponaša tipični (da ne kažemo “prosečni”, jer ko voli da je prosečan!) predstavnik vrste Homo Sapiens na fejZbuku.
Aha, šta sad velite?
Postoji li mera? Znate li tu meru? Pozabavićemo se tim pitanjem kroz dan-dva na Suštini pasijansa.
Svi mi znamo ovo vrlo dobro, ali nije zgoreg da se ponekad prisetimo.
Za sva vremena… Pogotovo ona kvalifikacija na kraju koja, onako usput, opisuje dvojicu autora Suštine pasijansa.
Tu je negde i ceo crtać.
…pod uslovom da vozač na koga ste se namerili nema kamericu u kolima 
Da se podsetimo kako je govorio Domanović.
Imalo bi se šta reći.
Nastavite sa čitanjem… “Zemlja Stradija, opet (I opet. I opet. I opet…)”
Najvažnija stvar u suočavanju sa neželjenim kućnim glodarima jeste celishodno naoružanje. E sad, pitanje je istovremeno i tehničke i moralne prirode: kad, kako i, uostalom, zašto primenjivati prekomernu silu.
Ovde imamo tri važna i nadasve iskrena naravoučenija.
Zašto se petak 13. smatra nesrećnim danom? Zašto kuckamo u drvo “da zlo ne čuje” (babo, neko kuca)? Zašto smatramo srećom kada nas ptičica “počasti” po glavi? Poreklo ovih, i još 29 verovanja sada je konačno objašnjeno na jednom mestu.
Hm, nema onog zašto se prekrstimo kada vidimo račun za struju. Moguće je da ima neke veze sa ranim hrišćanima i JP “Elektroprivreda Judeje”.
Zašto pišem kad imam toliko posla da sam se i rođenoj familiji odjavio? Verovatno zato što nisam jedini koji oseća empatiju prema nekim ljudima koji prosipaju svoj gnev na mestima na kojima to nije koristan način ophođenja.
Pred vama, malo niže, nalazi se otvoreno pismo koje upućujem čoveku koji se potpisuje kao gordon, čiji identitet mi nije poznat, a da ga proveravam slanjem e-pošte na adresu r****s9*5 AT yahoo.com – e, pa nemam potrebu. Povod mog pisma je stav koji je izrazio u komentarima uz prilog Zorana Paunovića (Peacock u potpisu na Suštini pasijansa) u rubrici “Muzika za popodne“, pod naslovom “Cigani, skitnice i šaneri“, gde se pričalo o jednoj pesmi koju peva Cher. Raspravu možete pročitati ovde.
Krenuo sam da pišem i ja još jedan komentar, a onda je to preraslo u potrebu da se obratim i većem broju ljudi koji su nedavno prosuli svoju žuč po Suštini pasijansa, pa čak i do mere da su jednom autoru teksta Suštine pasijansa zapretili fizičkim obračunom zato što se ne slažu sa onim što je čovek napisao (reč je o članku “Iskreno pismo Ministarstvo odbrane” Miloša Babovića, koji je samo za prva 72 sata od objavljivanja pročitalo oko 3500 ljudi). No, verujem da će Miloš i sam imati šta da kaže o tome, a ja se vraćam svom pismu.
Upućeno Gordonu. Obraćam se svakome.
Nastavite sa čitanjem… “Name’s Gordon. Flash Gordon. Shaken AND stirred.”