Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kažu da je opservacija uobičajeni prvi metod u procesu tumačenja fizičkih pojava. Evo jedne takve pojave.
Ala bi bilo dobro biti u mogućnosti da se bavimo ovakvim glupostima po vasceli dan. Međutim, moj problem je u tome što sad zaista želim da čujem objašnjenje ovog efekta.
A vi svakako treba da budete zadovoljni jer ste upravo saznali nešto što odavno niste morali da znate. Beskorisna znanja, kao što znamo, ona su prava znanja koja čine okosnicu napretka.
Ne, ne mislim na onu Denikenovu knjigu koju sam u svojoj petnaestoj godini kradomice pozajmio čoveku za kojeg sam znao da mi je neće vratiti i tako je se suptilno otarasio.
Arthur C. Clarke, čuveni futurolog i pisac naučne fantastike, bio je upitan 1964. kako će svet izgledati u budućnosti. Gađao je godinu 2000. i još malo, vreme kroz 50 godina – iliti danas. Evo šta je rekao.
Potrefio ga je poprilično. Skoro savršeno.
Ako vas zanima još, pročitajte šta je rekao Isaac Asimov, koji je te 1964. gađao upravo vreme kroz 50 godina…
Čovek se zatekao u Ugandi, zemlji koju preseca Ekvator. I tam oje zatekao čoveka spremnog na veseli eksperiment iz fizike.
Koriolisov efekat je nešto što bih vam objasnio da nije nedelja. 
Ovako nema smisla. Mene, pak, fascinira da je efekat baš toliko precizno prenet na tom mestu. Baš zanimljivo!
Nije nikakav piknik, ali nije ni šala: dobro osmotrite ove slike. Pre bilo kog komentara, molim da primetite: to su sve prave slike. Fotografije: ni piksel nije dodat. Jedino veštačko u ovom filmu su efekti animacije i kretanja po dalekim prostorima, što je izvedeno iz gotovih fotografija, ali to je sve.
Nastavite sa čitanjem… “Piknik pokraj Saturnovih prstenova°”
Čovek je zamislio da pokaže svetu kako izgleda jedan mravinjak, pa je za tu svrhu izveo sledeći manevar.
Sad ćete vi da se ostrvite na mene kao da sam ja pobio tu koloniju mrava. Mada, ako ćemo iskreno, u komentaru ovog video snimka se tvrdi kako je reč o crvenim mravima, koji su štetočine i sistematski se uništavaju kad god se za tim ukaže prilika.
Don’t shoot the messenger: pošto kupio, po to prodao.
Postoji jedna stara reč: rodoljublje. Priznajte da je odavno niste čuli.
Dnevni list Politika je u Kulturnom dodatku za subotu, 23. novembra 2013. objavio divan tekst dr Vladimira Glišina o živim bićima koja sasvim uspešno funkcionišu pod (sa naše tačke gledišta) neverovatnim uslovima. Dr Glišin, ponosni nosilac Zdravog Razuma, sa setnom svesnošću da – na žalost – neće još dugo biti, čitaocima predstavlja fascinantan svet bića (od bakterija pa čak i do insekata) koje vole temperature i iznad 120 stepeni celzijusa, izuzetno veliki pritisak, ogromnu slanoću okoline, veliku baznost ili kiselost sredine, pa i stanja bez praktično imalo hrane ili vode.
Najefektniji su ipak poliekstremofili, organizmi koji su u stanju da prežive čak i u uslovima koji predstavljaju razne kombinacije navedenih, ljudskom iskustvu preopasnih, situacija. Nama (možda) najčudniji primer poliekstremofila predstavljaju tardigrade, poznate i kao vodeni međedi ili mahovinasti prasići, kakvih smo, od 1773. godine kada su prvi put primećene, pronašli preko hiljadu vrsta. To su fantastična vodena bića veličine oko jednog milimetra – dakle ne uboge prokariote, već punokrvne eukariote – sposobna da izdrže temperature od svemirskih (par kelvina) do ključanja vode (stotinu stepeni celzijusa), pritiske i šest puta veće od teških okeanskih dubina, radijacione doze stotinama puta veće od smrtonosnih po čoveka. Bez problema izdržavaju vakuum, a bez hrane i vode mogu duže od deset godina.
“Ja volim fotografiju, ali zapravo nisam zainteresovan za sliku. Postoji razlika između slika nečega i slika o nečemu. Ja želim da pravim slike o nečemu”, kaže Donald Weber.
Nakon što je, u više navrata, dugo vremena proveo istražujući fotoaparatom posledice katastrofe u Černobilju, marta 2011. godine je osetio veliki nagon da ode u Fukušimu nakon jedine nuklearne katastrofe koja se obimom, strahotom i posledicama približila onome što se desilo u Ukrajini 25 godina ranije (pride, ozračivanje je bilo tek “šlag na tortu” posle strahovite prirodne katastrofe – snažan zemljotres praćen cunamijem). Čak, rekao je sebi: “istražićeš ovo ili ćeš prestati da se baviš fotografijom”.
Pogledajte razgovor praćen slikama koje je Donald Weber napravio pričajući o katastrofi i pokušavajući da nađe odgovor na pitanje: da li je nauka Ahilova peta čovečanstva?
Potresno.
Mi, Homo Sapiensi, izgradili smo civilizaciju na temeljima samokorektivnog logičkog sistema nazvanog naučni metod i njegovog izvršnog otelotvorenja – nauke. Popularizacija nauke je zarazila znanjem kompletno čovečanstvo, oslobađajući time pojedinca nepotrebnih strahova i fatamorgana. No, to nije ni približno do kraja završen proces.
Paralelno sa naukom živi pseudonaučni svet, koji nauku fingira, dok se hrani njenim rečnikom i delovima njenih saznanja. U tom svetu postoje vanzemaljci koji su nekada bilo kod nas ili još uvek posećuju Zemlju, homeopatske ili kvantne medicine rešavaju sve probleme, piramide emituju (delom pozitivnu) energiju, regresivna hipnoza otkriva naše prethodne živote, a Zemlja je šuplja. Uopšte govoreći, to je nesalomljivi svet teorija zavere.
Nastavite sa čitanjem… “Bosanske piramide u raljama naučnog metoda”
Ne znam za vas, ali moj rukopis je katastrofalan. Često mi je trebalo toliko vremena da rastumačim šta sam napisao da sam morao prvo da naučim lekciju ne bih znao šta bi bilo moguće da sam napisao. U tom pogledu, beleške su zadovoljile svrhu. Ali, šta kad same beleške služe kao jedina građa?… Jedan se dosetio.
Izgleda da im se nije svidelo. Prvo su se smejali, doduše, bar se tako čini. Ali ne znam koliko dugo bi to opstalo…
Nastavite sa čitanjem… “Hvatanje beleški na času (tradicionalni pristup)”
Svojevremeno sam, za potrebe analize izvanrednog slučaja Nikole Tesle, pisao o nauci i naučnom metodu. Tada je priča došla do trenutka kada se nova naučna ideja obrazlaže naučnoj zajednici.
Sledeći, i nimalo naivan, element razvoja nauke jeste popularizacija ideje prihvaćene od strane naučnika, jer upravo je to način kroz koji nauka prodire u društvo. Popularizacija nauke, spomenuću to istine radi, jeste u određenoj meri motivisana potrebom za finansiranjem – opšte oduševljenje pomračenjem Sunca sigurno povećava šansu da koji dinar dopre do opservatorije. No, postoji i šira slika. Povećanje znanja svakog pojedinca, od navijača do akademika, o pojavama koje nas okružuju, nebitno iz koje naučne oblasti, oslobađa pojedinca i omogućava više slobode pri odlučivanju. Kako znanje pojedinca raste, tako moć usmeravačkih elemenata društva (mediji, religije, političari, interesne grupe –NVO, Zabranjeni ili SANU) opada. Na žalost, važi i obrnuto: što je pojedinac veća neznalica, lakše ga je obrlatiti, obraćanje njegovim emocijama daje dramatično više efekta.
Nastavite sa čitanjem… “Naučno-nepopularna literatura: Gola istina o Dragoljubu Mihailoviću”