U sledećoj priči, vašu maštu iskušavamo bizarnom literarno-dramskom vežbom na temu “šta bi se desilo da su sarađivali Čarls Dikens i Karel Čapek“°. Pazi sad.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Ој, кафано: свирци ниоткуда
Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…
Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.
(Има и велика)
Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: свирци ниоткуда”
Valcer sa Saturnom
Misija Cassini je premašila deset godina aktivnosti oko Saturna. Spektakularna je količina informacija koju je sonda obezbedila u misiji istraživanja te planete i njenih satelita. Iako Saturnovi prstenovi nisu jedini u Sunčevom sistemu, jedini su vidljivi prostim optičkim instrumentima i neprekidno golicaju maštu svih znatiželjnika. Pred vama se nalazi zanimljiva montaža fotografija nastalih u dosadašnjem toku misije Cassini.
Reči su suvišne, što je dobro, jer ove slike ostavljaju čoveka bez teksta.
Ој, кафано: Дам
Фотке које најређе објављујем су управо оне за које сам некако имао највише времена. Већ седим, меркам око себе, натенане, у добром расположењу и са фоткалицом при руци. Јер сам у кафани.
Зашто их ретко објављујем? Слепа мрља у мозгу, како ми се чини. Јер, што да не? И није то ни нека хиперпродукција, јер у ствари ретко залазим у кафане. Али зато, кад већ зађем, врло често сам наоружан објективом.
Ово ми је најстарија таква фотка. Можда је требало да је поново преснимим, али нека, нека се забележи каквом сам килавом техником кренуо у преснимавање старих слајдова и негатива. Ту је и велика али није много боља.
Година је 1976, имена кафане се не сећам, а налази(ла) се на тргу Дам, у Амстердаму. Холандски се исто није прославио са називима за тргове – дам значи исто што и у енглеском, уставу, а и реч plein (трг) је вероватно изведена од нечег планарног, тј равног. Као да су други језици бољи – наш трг потиче од вашаришта, места где се одржавала пијаца, трговина; други језици имају везе са плацом, тј местом (за пласирање), што се код неких зове плаза, piazza – дакле пијаца, опет трговиште. Енглески назив овог трга, Dam Square, испадне још и најсмешнији, јер реч сквер у ствари значи квадрат, а Дам има у средини обелиск са кружним широким степеништем око себе. Код нас је то исправљено, ми сквером зовемо управо те округле тргове 
. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дам”
Ma ko ne ume da vozi?
Suština pasijansa odlučno puca sebi u nogu: doprinosimo prdačini liberalnog kapitalizma u globalnoj ravni. Elem, pomažemo sprdati se sa građanstvom u trivijalnom scenariju tobožnje nameštaljke koja u sebi ima istu paradigmu kao i ona priča u kojoj baron Minhauzen sam sebe podiže iz živog blata hvatajući se za kosu na temenu. Pazi sad:
Utovar nedeljom, 29. mart
Jeste li ikada imali osećaj kao da vas neko laže kao pas, ali pritom izgleda kao da je sve u najboljem redu? Dobrodošli u XXI vek, eru poluistine.
Postoje oni koji veruju u teorije zavere i oni koji znaju da su teorije zavere zasnovane na dokazima. Iako zvuči neozbiljno kad se izrekne baš ovako, ta tvrdnja ima utemeljenje. Razlika između prvih i drugih je u tome što prvi obožavaju senzaciju, a drugi prepoznaju prisustvo poluistine.
Šta je to poluistina? To je informacija izrečena uz neku vešto i namerno prećutanu činjenicu, pri čemu preostale informacije formiraju novi kontekst, iskrivljen tako da bude prikladan onome ko je nedostajuću činjenicu prećutao. Ništa posebno, reći ćete. Neki će čak pohitati da nas podsete da je laž još opasnija. To je pogrešno viđenje stvari, jer laž je moguće raskrinkati pružanjem dokaza postojanja suprotnih činjenica ili prostim utvrđivanjem nelogičnosti. Poluistinu možete raskrinkati isključivo tako što ćete preko nje pružiti kompletnu istinu, za šta je potrebno mnogo više energije, vremena i veštine nego za otkrivanje laži.
Brojne su varijacije cementiranja poluistine u cilju održanja iskrivljene slike, ali njihovo opisivanje je mučno i nadasve dosadno. Ako vam je stalo da uvežbate prepoznavanje poluistine, moraćete da se bavite temama koje ne prijaju normalnom čoveku. Nećete želeti to da radite i tako ćete doprineti sveopštem stanju koje prepoznajete oko sebe. Naime, vi niste sposobni da objasnite sveopštu letargiju jer ste vi sami deo problema i deo rešenja. Mehanizmi mentalne blokade (podržani raznim medijskim manevruima u kojima, UPAMTITE, nema laži, već samo poluistina) sprečavaju vas da sebe isturite, možda čak i žrtvujete zarad višeg cilja. Raspadaju se sve parole kojima su vas naučili kad ste bili mali.
Na jednoj strani ostaju oni nedodirljivi, zaklonjeni poluistinom. Na drugoj strani ostaju miševi koji ne mogu da preskoče provaliju.
Ne, dragi moji, pravo pitanje ne glasi “o čemu je ovde reč”, nego “kad ću najzad prihvatiti sopstvenu odgovornost”. Dakako, tu odgovornost ćete morati da prihvatite kako biste na sledećim izborima sudili pametnije. Drugog načina nema. Zapravo ima, ali naše pravo je da predlažemo civilizovane metode. Do sledećih izbora u Srbiji ili do zvaničnog izveštaja o padu tog aviona, čuvajte se poluistina.
Nedelje
Znate li ko je Misha Rozema? Ne znate, naravno. Nisam ni ja znao do prekjuče, kad sam naišao na ovu priču. Misha Rozema je filmadžija koji nema para, a kad nema para, nema ni filma. Ali on ima dobru ideju i spreman je da dokaže njenu valjanost. Ovaj kratki film je upravo to: potvrda ideje. Pogledajte, pa ću da vam ispričam ostalo.
Razvucite veliku sliku, biće bolje.
Skretanje za, da prostite, Zzyzx Springs
Naštimuj sajlu zadnje kočnice na G i ne brini za ton
Ako je Cevka uopšte nečemu zaista značajno doprinela, a da to nije puka zabava ili lopatanje muzičkih i filmskih ostvarenja, onda je to bogata arhiva televizijskih sadržaja iz onog davnog vremena kada je vazduh bio čist, seks prljav, a televizija predstavljala koliko-toliko zdrav oblik porodične zabave. Rečju – ni blizu kao danas.
U tim starim snimcima možete zateći svašta, ama BAŠ svašta. Elem, ako ste ikada u životu zaista hteli da proverite šta je to Zappa, znate i sami da je to posao bez kraja i konca. A u tom poslu, moraćete da se suočite i sa ovim snimkom.
Razni su komentari mogući. Uveren sam da ćete se složiti sa mnom: bolje da propustimo komentare i da uživamo u… uh… muz… oh… mzzz… muzičkom kontekstu dva bicikla.
